Pedagoške novine, 11.03.2015.

I RAZVOJ KRITIČKOG MIŠLJENJA KOD UČENIKA U SLOVENAČKIM ŠKOLAMA

U prvom broju Pedagoških novina dat je prikaz knjige „Osnove vaspitanja u školi“ autora Mojce Kovač i Janeza Kreka, Izdavačke kuće „Klio“, a ključ vaspitne osnove je da škole preispitaju vaspitne postupke i pronađu principe, pravila i norme koje će biti oslonac za konkretnu aktivnost nastavnika, učenika, uprave škole i roditelja.

Profesor Krek učestvovao je 14. novembra 2014. godine na skupu „Implementacija inovacija u obrazovanju i vaspitanju - izazovi i dileme“ koji zajedno organizuju Učiteljski fakultet u Beogradu, Pedagoški fakultet u Mariboru (Slovenija) i Viša pedagoška škola u Novom Sonču (Poljska).

Doktor Janez Krek je vanredni profesor i dekan Pedagoškog fakulteta na Univerzitetu u Ljubljani. Kao predsednik nacionalne ekspertske grupe koja je okupila 120 stručnjaka, učestvovao je u pripremi Bele knjige o obrazovanju u Sloveniji 2011. godine. Oblasti njegovog interesovanja su: politička i etička filozofija i teorija obrazovanja i filozofija obrazovanja. Bavi se pitanjima tolerancije, ljudskih prava, građanskog obrazovanja i nenasilja.

U prostorijama izdavačke kuće „Klio“ imala sam čast da upoznam profesora i zahvalim za inervju za Pedagoške novine. Pitanja su postavljena putem mejla.

PN: Poštovani profesore, koliko je u slovenačkim školama zastupljeno memorisanje gradiva i na koje načine i u kolikoj meri nastavnici razvijaju kritičko mišljenje kod učenika?

Uopšteno gledano, učenje napamet u maternjem jeziku i drugim predmetima važan je i neizostavan deo procesa učenja i on nije u suprotnosti"sa razvijanjem kritičkog mišljenja, već je jedan od njihovih nužnih uslova. Čini se da memorisanja ima sve manje, što ne mora biti nužno pozitivno. Može biti pozitivno ako je mehanički učeno smisleno gradivo, ili ako je reč o učenju prevelikog broja vrlo specifičnih podataka. Međutim, puko smanjivanje pamćenja ne podrazumeva da će nastava automatski biti usmerena na podsticanje viših misaonih procesa i nivoa znanja.

Mislim da nastavnici danas ne traže ništa više memorisanja nego što je nužno, pre će biti da je obrnuto. Naime, u Sloveniji iza sebe već tri decenije preovlađuje mišljenje koje, (uz podršku jednog dela struke) u javnosti i u stručnim krugovima vrši pritisak na obrazovni sistem uz tvrdnju da u školi ima previše učenja napamet i premalo razvijanja tzv. viših nivoa znanja, Zbog toga se slovenački školski sistem već tokom reformi devedesetih godina, kada smo uspostavljali novi školski sistem, na različite načine prilagođavao tom pritisku. Kurikulum je trebalo obnoviti i nastavni planovi su bili spremni, ali uz uputstvo da ne treba da budu preopterećeni. Pripremili smo nove udžbenike i radne sveske za devetogodišnju  osnovnu školu, menjali smo udžbenike za srednju školu. Oni odslikavaju napor autora da se u školi umesto pamćenja velikog broja podataka jača razumevanje i povezivanje gradiva, i razvoj kritičkog mišljenja.

Međutim, ti procesi su se kretali i u pogrešnom pravcu. Maltene svaki novi ministar prosvete popuštao je pod pritiscima i pravio dodatni, na prvi pogled pozitivan korak u pravcu „rasterećivanja“. Nastavnici su počeli da popuštaju pod pritiscima roditelja - naročito ako nisu imali podršku direktora škole - pa su učenike oslobađali od i onako nedovoljnog vežbanja i „dosadnog“ učenja napamet. Škole su na udaru i zbog promene kulturnih obrazaca. Deca se kod kuće uglavnom igraju. Pre polaska u osnovnu školu veliki broj dece nikada nije obavljao neke kućne poslove, koji su u skladu sa njihovim godinama i bili bi od koristi u porodičnom životu. Ti poslovi imaju smisla iako su jednolični. Istrajnost se premalo vežba. Ti procesi nedostaju pre polaska u školu, škola bi trebalo kao institucija da ih očekuje od učenika. Uz to, ako nastavnici nemaju podršku roditelja, a većinom je nemaju jer su danas uglavnom, popustljivi prema deci, onda su zaista stavljeni u težak položaj. Iako znaju šta bi stručno gledano bilo potrebno i pravilno, na kraju se ipak povlače pred različitim pritiscima. To ima obrazovne reperkusije, jer nije moguće razvijati kritičko mišljenje kod učenika ako nije razvijena želja za znanjem, želja za postizanjem uspeha i ako nisu razvijane sposobnosti deteta da podnese školske napore.

U nekim predmetima, kao što su matematika i prirodne nauke, nastavnici su tokom poslednje dve decenije ipak uspeli da održe standarde znanja i da poboljšaju kvalitet nastave i učenja, što pokazuju i rezultati Slovenije u međunarodnim istraživanjima, kao što jeTIMMS. Delimični razlog za to je struktura znanja u tim predmetima, znanje se nužno nadgrađuje korak po korak, bez prethodnog se ne može ići dalje, i ima manje mogućnosti za povlačenje pred zahtevima koje postavljaju standardi znanja. Problem slovenačke osnovne škole jeste pogrešno shvaćena jednakost (egalitarnost), zbog koje ne posvećujemo dovoljno pažnje malom procentu zaista najboljih i obdarenih učenika, što se i vidi iz rezultata međunarodnih provera znanja, naročito PISA gde, u poređenju sa najboljim državama imamo relativno niži udeo učenika sa vrhunskim znanjem. Ovaj problem ne proizilazi iz neznanja nastavnika ili iz neodgavarujuće teorije nastave/učenje, već ima jedan sasvim praktičan aspekt. Nastava, koja podstiče razvoj viših nivoa znanja, kreativnost učenika i međupredmetno povezivanje znanja, nastavnika ne zahteva samo više znanja, koje uglavnom imaju, već traži i i uzajamnu saradnju i ulaganje energije. Praktični problem je i pitanje ocenjivanja učeničkog postignuća, jer je mnogo jednostavnije ocenjivati reprodukciju podataka nego ovladanost složenijim znanjem.

U Sloveniji smo sa uvođenjem devetogodišnje osnovne škole bili doneli pogrešnu odluku da se početno opismenjavanje dece rastegne na tri godine. To skupa sa već pomenutim pritiscima dovelo je do kasnijeg i slabijeg početnog opismenjavanja, a rezultat toga je lošija tzv. čitalačka pismenost slovenačkih učenika, što se jasno vidi na međunarodnim testovima (mnogo je bolje postignuće učenika u matematičkoj i naučnoj nego u čitalačkoj pismenosti). Sada nastojimo da to ispravimo, početno opismenjavanje treba da bude završeno u prva dva razreda osnovne škole. Potrebno je promeniti i sam pristup u procesu daljeg školovanja. To znači da treba prihvatiti stav da su učenje napamet, vežbanja, čitanje i pisanje pretpostavka kvalitetnog procesa učenja i sticanja kvalitetnog znanja i to važi i u kontekstu društvenih promena u svetlu novih IKT tehnologija.

PN: Da li nastavnici u Sloveniji pohađaju obuke za unapređivanje kvaliteta obrazovanja svojih učenika?

Na dugi rok je ključno da nastavnici tokom univerzitetskog školovanja, tj. svog inicijalnog obrazovanja budu dobro obrazovani i da se još na studijama sreću s pitanjima podsticanja učenja i razvoja mišljenja kod učenika kroz različite sadržaje. Programi usavršavanja nastavnika moraju biti logički nastavak tog obrazovanja i dalje razvijati profesionalnu ulogu nastavnika. Verujem da su nastavnici prirodnih nauka i matematike u Sloveniji, oni koje obrazujemo na pedagoškim fakultetima, dobro osposobljeni za primenu različitih didaktičkih pristupa u cilju razvijanja mišljenja učenika i sticanja kvalitetnih znanja.

U Sloveniji smo, na primer, već devedesetih godina razvili sistem tzv. stalnog stručnog usavršavanja nastavnika, u okviru koga imamo različite programe obuke. Kvalitet školskog sistema se gradi kroz stalno usavršavanje znanja i kompetencija nastavnika, mada je naša država, poslednjih nekoliko godina, zbog ekonomske krize ulagala manje nego ranrje.

PN: Kolika je participacija učenika i u čemu se ogleda participacija učenika u slovenačkim školama?

U Sloveniji, naravno, imamo razvijene sve standardne oblike participacije učenika u školi kako na nivou odeljenja kao zaokružene zajednice, tako i u vidu školskog parlamenta, što omogućava razvijanje demokratskog ponašanja. Za učenike je, međutim, ključno celokupno iskustvo koje imaju u svakodnevnom boravku u školi: da se nastava u odeljenju odvija tako da se svi osećaju uključenima, da se pravila ne menjaju iz dana u dan da nema prihvatanja samovoljnih zahteva nastavnika ili nasilnih učenika, da nastavnici i učenici, kao i učenici međusobno, komuniciraju uz poštovanje ličnog integriteta svakog od njih. Poštovanje drugog je osnovna civilizacijska norma. Možemo se neslagati u mišljenju, ali se to mora iskazati uz uvažavanje onoga ko različito misli. Učenici treba da nauče kako da artikulišu svoje argumente i zahteve kako u odnosu prema drugim učenicima, tako i u odnosu prema nastavniku. Važno je da učenici budu uključeni u rad i to tako da se vodi računa o različitostima neophodno je ostvarivanje prava, ali istovremeno i insistiranje na dužnostima svih. Mislim da je prošle dve decenije u slovenačkom obrazovnom sistemu došlo do velikih promena i da je školska kultura generalno postala demokratičnija. Sada se pojavljuje novi vid problema da se podsticanje participacije učenika može pretvoriti u popustljivost, koja poništava pravila i vodi ka odstupanju škole od osnovnih civilizacijskih normi - do čega bi moglo doći ako bi se, zbog pogrešno shvaćene „prijatne škole“, jednostavno popustilo nasilnicima.

PN: U knjizi ste naveli interesantnu stvar da najveći uticaj prilikom uspostavljanja autoriteta nastavnika kod deteta imaju roditelji. Možete li to objasniti? Da li se slažete sa stavom da nastavnici nemaju autoritet koji su imali nekada ranije?

Slažem se s tim, autoritet nastavnika u savremeno doba više se ne podrazumeva. Smatram da sada, mnogo više nego u prošlosti, autoritet nastavnika zavisi od toga kako će se on/ona postaviti, a istovremeno mnogo više zavisi od roditelja. U autoritarnom društvu društveni modeli podržavaju nespornost autoriteta. Uvek je porodica, odnosno roditelji, najviše uticala na ličnost učenika, uključujući preuzimanje modela autoriteta.

Dobro je što u društvu nema nespornog autoriteta, odnosno da se autoritet mora izgrađivati delima. Iz te društvene činjenice sledi da svima koristi - i roditeljima i školi, a naročito učenicima - da se škola i roditelji uzajamno podržavaju. Roditelji ne bi trebalo da urušavaju ugled nastavnika i škole, čak i onda kada se ne slažu sa nekim potezima. Omalovažavanje škole i nastavnika stvara na dug rok problem samim učenicima. Roditelji i škola moraju da sarađuju, a roditelji ne bi trebalo da osporavaju autoritet nastavnika. Naravno da je i danas dobar nastavnik onaj koji privlači snagom svoje ličnosti. Tako mogu delovati veoma različite ličnosti. U skladu sa teorijom J. Lakana, u knjizi objašnjavamo da nastavnik u odnosu sa učenicima mora zauzeti položaj „subjekta, za koga se pretpostavlja da zna“ ... ima nekoliko savremenih pedagoških teorija koje to potvrđuju. Nastavnik, bez obzira na primenjene didaktičke pristupe, ne može da izbegne činjenicu da uspešnost ili neuspešnost organizacije procesa nastave i učenja zavisi od odnosa između nastavnika i učenika, i da u odnosu leži ključ nastavničkog autoriteta.


Na kraju, zahvaljujem se profesoru Janezu Kreku što nam je odgovorima omogućio da „zavirimo u slovenačku školu“, gospođi Alenki Zdešar Ćirilović koja je odgovore sa slovenačkog prevela na srpski jezik, prof. Ani Pešikan koja je odgovore pegoški uobličila i pojasnila i izdavačkoj kući „Klio“ koja mi je omogućila da pitanja budu prosleđena profesoru i omogućila susret sa profesorom u njihovoj izdavačkoj kući i ovaj intervju za Pedagoške novine učine eksluzivnim.

Jela Stanojević, pedagog
Pedagoške novine, br. 4, decembar 2014.


Vezane knjige:
OSNOVE VASPITANJA U ŠKOLI
Vaš komentar (sva polja su obavezna, vaša e-mail adresa neće biti vidljiva na sajtu)
CAPTCHA Image
Datum: 10.04.2017.

Datum: 16.03.2015.
Proba kom 3
Datum: 16.03.2015.
Proba komentara 2
Datum: 16.03.2015.
Proba komentara
Naši partneri
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu Narodno pozoriste RS Beogradsko dramsko pozorište Bitef teatar Nova iskra Muzej Republike Srpske Akademija umetnosti Muzejsko duštvo Srbije Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske