Jelena Babić

(Mark Tompson: Izvod iz knjige rođenih, preveo sa engleskog Muharem Bazdulj, Clio, Beograd, 2014)

Želeći da utvrdi razloge za odsutnost Danila Kiša iz angloameričke književnosti, uprkos afirmativnim sudovima Suzan Sontag, Nadin Gordimer, Josifa Brodskog, Salmana Ruždija i Milana Kundere, ali i da razume motive zbog kojih se njegova ovdašnja slava i dan-danas minimalizuje, Mark Tompson, britanski kritičar, istoričar i novinar, upustio se u dvadeset godina dugo istraživanje. Žanr biografije, skrajnut i nepopularan među Kišovim zemljacima, nametnuo se autoru studije kao sasvim prirodan izbor, budući da je, kao dobar poznavalac društveno-istorijskih prilika, bio svestan njihove presudne važnosti za uobličavanje poetike jugoslovenskog pisca.
 
Odajući počast iskrenom ljudskom dokumentu, koji neretko predstavlja narativno jezgro Kišovih knjiga, Tompson studiju naslovljava, ali i otpočinje Izvodom iz knjige rođenih, autobiografskim zapisom, ugrađenim i u Kišov romaneskni prvenac. Svako od trideset tri poglavlja Tompsonove studije glosira segment iz piščeve beleške, proširujući ga komentarom i pokazuje kako je u uvodnom tekstu, dugom četiri minuta i dvadeset pet sekundi čitanja,¹ sadržana ne samo čitava poetika Kišova, nego i ceo njegov život. U sedam interludija, kojima prekida kontinuitet komentara, biograf daje književno-kritički osvrt na Kišova dela, poštujući princip hronologije njihovog nastajanja (Mansarda i Psalam 44, Bašta, pepeo, Rani jadi, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Čas anatomije i Enciklopedija mrtvih). Promenom pripovednog registra, autor ujedno naglašava i važnost koju je muzika imala za strukturu Kišovih knjiga.
 
Zamerke upućene na račun načina organizovanja Izvoda iz knjige rođenih kao nesistematične montaže biografskih i kritičkih fragmenata, morale bi ustuknuti pred činjenicom da je biografija Danila Kiša napisana na tragu piščeve poetike, a pre svega romana koji je Tompson smatrao najuspelijim. Kako je Kiš i eksplicitno isticao, pripovedanje u Peščaniku motivisalo je očevo pismo sestri Olgi, budući da su njegove epistemološke praznine podstakle na komentare, sećanja i asocijacije. Pozicionirajući dokument na početak Izvoda iz knjige rođenih, britanski kritičar ispravio je ono što je Kiš u strukturi Peščanika smatrao najvećom greškom – odluku da očevo pismo stavi na sam kraj romana i narativ učini u većoj meri hermetičnim i nečitljivim. Značenjski povlašćenim mestom koje je Izvod dobio u biografiji Danila Kiša naglašena je i važnost upotrebe dokumenta u stvaralaštvu ovog pisca, kome je faktografija, stvarna ili izmišljena, služila da svet fantazije poveže sa referentnim i tako ga legitimiše. Osim što je, ugledajući se na dokument, težio poetici sažimanja, njegovom interpolacijom u književni tekst pisac se oslobađao onoga što je smatrao najvećim ograničenjem realističke literarne prakse – psihološke karakterizacije likova i sveznanja bogolikog pripovedača. Za njega je ova narativna strategija bila esencijalno važna, jer ostalo je zabeleženo sa kakvom je pažnjom i strahopoštovanjem mladi Danilo Kiš prikupio dokumenta ostala za ocem i prilikom selidbe preneo ih u Crnu Goru i koliko je taj sanduk pun fotografija, pisama, zapisa, svedočanstava Eduarda Kiša bio određujući za umetnost njegovog sina.
 
Tompsonov Izvod iz knjige rođenih, koga je američko Nacionalno udruženje književnih kritičara uvrstilo među pet najboljih biografija objavljenih u SAD 2013. godine, prvenstveno je namenjen angloameričkoj publici, dok je srpskoj bio predstavljen na Beogradskom sajmu knjiga, u mesecu obeležavanja dvadesetpetogodišnjice od piščeve smrti. Kada se činilo da je o Kišovom stvaralaštvu rečeno sve što bi imalo da se kaže, višestruko nagrađivani istoričar i književni kritičar sagledao je njegov opus, počev od najranijih pesama i eseja, imajući pri tom na umu koliko je kontekst značio za tekst, odnosno, koliko su sukobi sa sobom i svetom oko sebe uticali na formiranje njegovog poetičkog i političkog kreda, ali i na recepciju njegovih knjiga.
 
U tom smislu sintagma „etnografska retkost“, Kišovom rukom dopisana na već otkucan Izvod iz knjige rođenih, stigmatizovala je pisca rođenog u Jugoslaviji, državi koja je prestala da postoji nedugo posle njegove smrti, od oca mađarskog Jevrejina i majke pravoslavne Crnogorke, koji je umro u Parizu, ne pristajući da tamo bude zahvalni došljak. „Mora da postoji veza između Kišovog osećanja posebnosti i njegove potrebe za univerzalnošću u književnosti“, zaključuje Tompson na primeru tih nekoliko knjiga koje su kao rezultat truda i čuda doživele „milost uobličenja“. Svestan opasnosti koja vreba iz svakog samoodređenja, Kiš je izbegavao i nacionalističke i kosmopolitske zanose, ironično prihvatajući da se, ukoliko je klasifikacija nužna, nazove jugoslovenskim piscem. Solipsizam i nepripadanje rezultiralo je time što je na Zapadu ostao „velik i nevidljiv“, dok je u domovini važio „za sumnjivog tipa koga cene na Zapadu i koji po svoj prilici nije patriota“.
 
Za Marka Tompsona Danilo Kiš predstavlja mnogo više od književne figure pred kojom je ovdašnja kultura pokazala svoju nezrelost, prerastajući u simbol u kome se ogledaju svi dvadesetovekovni porazi, i etički, i politički. Uvidi u Kišove radove, dokumenta iz privatne arhive, plodonosni razgovori sa ljudima koji su ga poznavali, počev od supruga Mirjane Miočinović, Paskal Depeš, prijatelja Stanka Cerovića, do meštana Kerkabarabaša, gde je sa porodicom živeo kao dečak, omogućili su Tompsonu da obuhvati čitav piščev čitav život i literaturu, potpunije nego što je to iko učinio.
 
Kada je reč o poetici, kao tačku preokreta, Kišov biograf detektuje okretanje od majčine ka figuri oca, budući da njena prisutnost nije mogla biti u tolikoj meristvaralački podsticajna kao figura nedostajućeg roditelja. Njegova literatura je, tvrdi biograf, nastala iz potrebe da ga domisli i domašta. Emotivna vezanost za majku onemogućavala je ironijsku distancu, neophodnu za sagledavanje traumatične stvarnosti, a budući da je predstavljala „ogroman arhetip“, nije mogla prizvati istorijske i političke teme i doneti zanimanje za pogrom i rasizam, koje je pobudilo očevo stradanje. Jednom osvojivši sadržinu, Kiš je strpljivo tragao za njenim formalnim uobličenjem.
 
Mark Tompson ne umanjuje značaj ranih radova Danila Kiša, već pažljivo iščitava pesme i eseje, da bi pokazao da se nije odjednom formirao kao pisac, već da je formalno-sadržinska sinteza došla tek sa njegovim kasnijim knjigama. Tako je polifonijska struktura, vidljiva tek na sintaksičkom planu u Bašti, pepelu, prvom romanu Porodične trilogije, u Peščaniku uspela da obuhvati ravan čitavog teksta, budući da je ostvarena kroz promenu modusa pripovedanja u odeljcima koji su grupisani pod šest nadnaslova. Tompson dosadašnjim sudovima književne kritike pristupa revizionistički, pa u Peščaniku i uvodnoj priči iz Enciklopedije mrtvih vidi najveće domete Kišovog stvaralaštva, dok nije nimalo blag u vrednovanju Ranih jada, koji su proučavaocima obično služili kao prozor sa kojeg će sagledati čitav autorov opus. Estetska neujednačenost prve zbirke pripovedaka i nemogućnost da se distancira od sebe bivšeg i tako kazivanje oslobodi sentimentalnosti i patetike, prevladani su, kako uviđa Kišov biograf, u njegovim potonjim delima. Autor nije prestao da se bavi sudbinom malog čoveka u kontekstu velikih istorijskih tema, ali to nije činio podstaknut samo vlastitim iskustvom. Našao je način da govori o najvećem zlu XX veka, staljinizmu i fašizmu, a da ne bude banalan, u čemu su mu u formalnom smislu dokumentaristički postupak i izgradnja polifonijske strukture narativa nesumnjivo pomogli.
 
Možda želeći da ispravi nanetu socijalno-političku nepravdu, a, opet, ne bez naučnih argumenata, Mark Tompson vrlo visoko pozicionira Kiša u kontekstu evropskog književnog nasleđa. Čini se da je upravo sudeći o njegovoj literaturi, biograf ispunio piščevu volju da se ne svrstava i kategorizuje, te ga je pokazao kao potpuno samosvojnu artističku pojavu. Kiš je bio suštinski udaljen od autora realističke proze, ali je malo čega imao zajedničkog sa piscima okupljenim oko srednjoevropskog geopolitičkog prostora ili judejske tradicije. Prednjačio je u odnosu na velike književne uzore iz veka u kojem je stvarao, u toj meri što nije izneverio etički poziv pisca, nego se uhvatio u koštac sa zlom koje je zadesilo čoveka XX veka, oličenom u fašističkim i staljinističkim logorima. Prihvatao je Džojsove i Borhesove inovacije na planu forme, ali je bio svestan odgovornosti literature pred stvarnošću i verovao u gotovo mističnu moć pisane reči da u svetu nešto promeni. Zbog toga će Tompson reći da je „Kiš Borhesu, i za Borhesa, uradio ono što je u Peščaniku uradio Džojsu, Kenou, ’novom romanu’, i za sve njih“. Baveći se mnogo ozbiljnijim temama, a na tragu njihovih narativnih tehnika, jugoslovenski pisac se uzdigao nad svojim uzorima, pišući Sveopštu istoriju beščašća, koja, za razliku od Borhesove, nije svedočila o gangsterima i prevarantima, već o mnogo većim uzurpatorima.
 
Tompson je dao najsvežije i snažne argumente u Kišovu korist povodom polemike okončane osamdesetih, koja je jugoslovenskog pisca poslala u dobrovoljno izgnanstvo, pokazujući kako je svemu što je preuzimao, od dokumentarne građe do pripovednih tehnika, pristupao stvaralački. I u prevodilačkoj aktivnosti, kada se to očekuje u najmanjoj meri, ispoljavao je originalnost i slobodu, ne narušavajući integritet originala, zbog čega njegovi prevodi sa mađarskog, francuskog i ruskog spadaju u red najboljih, i to ne samo na srpskom jeziku.
 
Osim u biografskom, Tompsonova studija dragocena je i u književnokritičkom smislu, budući da osvetljava do tada nesagledane aspekte piščevog života i stvaralaštva. Podstaknut Kišovim autobiografskim navodom da je „uznemirujuća različitost“ bila osnovni literarni i metafizički podsticaj, autor uviđa značaj ove pozicije i u egzistencijalnom i u stvaralačkom smislu. Svesna pogreška koju je pisac počinio, koristeći umesto Frojdovog termina Unheimlichkeit, njegov semantički opozit, Heimlichkeit, pa umesto da označi ono što izaziva užas, strepnju i strah, upotrebljava onaj koji se pojmovno vezuje za zavičajno i blisko, nagovestila je i bitnu, do sada nedovoljno primećenu, poetičku osobenost njegove literature. Blisko i zastrašujuće u isti mah u narativu je oprizoreno u konstrukciji figure dvojnika, ali i na svim tekstualnim ravnima, od odnosa literature prema stvarnosti do stilskog oneobičavanja teksta. Tompson sa čuđenjem primećuje da se niko od brojnih Kišovih proučavalaca nije bavio temom dvojništva, kao što nije pokušao da otkrije značenje piščeve konstatacije da je majka u dvadesetim odbacila čitanje romana proglasivši ih „izmišljotinom“. Pitanje na koji način literatura pravi otklon u odnosu na tradiciju tako da postane uverljiva i ozbiljna poput stvarnosti, a da ne izgubi svoj fikcionalni status, proces u kome oponašanje tehnika i stilova nefikcijske proze igraju suštinsku ulogu, zaokupljalo je njenog sina od prve do poslednje knjige.
 
Čini se da je težnja za sveprožimajućim analogijama između života i literature učinila da se Tompson ponekad ogluši o najvažnije Kišove poetičke postulate, koji se tiču slobode umetnosti u odnosu na stvarnost. Eksplicitna tvrdnja autora studije da „fikcionalni Andi i jeste i nije istorijski Dani“, što bi značilo da „ne možemo izbeći sličnost, niti je možemo pretvoriti u identitet“, ipak ga nije sprečila da odgovore na književne nedoumice potraži u piščevoj biografiji. Time se nikako ne može umanjiti autorov napor da prevaziđe ortografske, kulturološke i političke barijere da bi angloameričkoj publici predstavio nepoznatog pisca iz malo poznate zemlje. Eksperimentalne forme, enciklopedijska po karakteru, zagledana u dokument kao osnovnu narativnu potku, biografija Danila Kiša, kao i njegove najbolje knjige „rascvetala se pod povećalom“.
 
¹ Toliko traje Kišovo čitanje Izvoda iz matične knjige rođenih i može se poslušati na http://www.kis.org.rs/web/Acitav/A/index.htm. Pristupljeno 26. 11. 2014. god.


Polja, br. 491, god. LIX, januar–februar 2015.


Vezane knjige:
IZVOD IZ KNJIGE ROĐENIH
Vaš komentar (sva polja su obavezna, vaša e-mail adresa neće biti vidljiva na sajtu)
CAPTCHA Image
Naši partneri
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu Narodno pozoriste RS Beogradsko dramsko pozorište Bitef teatar Nova iskra Muzej Republike Srpske Akademija umetnosti Muzejsko duštvo Srbije Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske