Politika, 18.03.2018.

KOLIKO KOŠTA SREĆA U KAPITALIZMU?
Intervju sa Vilijamom Dejvisom, autorom knjige "Industrija sreće" (Clio, 2017)

autor:Jelena Stevanović
foto: Oliver Krimpas
Politikin Kulturni dodatak, 25. 11. 2017


Fejsbuk je u Australiji obećao oglašivačima da će ih direktno povezati sa anksioznim tinejdžerima jer su oni podložniji uticaju reklama, objašnjava britanski sociolog Vilijam Dejvis

Glosa: Poslodavci, vlade i stručnjaci namerili su da od ljudi naprave srećna bića izračunavši da su u Britaniji troškovi saniranja mentalnih i emotivnih problema veći od ekonomskih troškova kriminala i da se u 25 odsto slučajeva bolovanje ne uzima zbog bolesti, već zbog psihičkih lomova.

Sreća se može izraziti u novcu. Cena? Pola milijarde dolara. Toliko je Galup izračunao da američku ekonomiju koštaju radnici koji nisu srećni. Depresija, anksioznost, utučenost i stres razlozi su za odsustvovanje sa posla ili nedovoljno zalaganje na radnom mestu, što za kompanije znači pad profita, a za državu – manje poreze i veće troškove lečenja.
Emocijama koje su ušle u završne obračune vlada i korporacija pozabavio se britanski sociolog Vilijam Dejvis u knjizi Industrija sreće koja je nedavno objavljena u izdanju „Klija“ u prevodu Jelene Petrović. Predavač na Londonskom univerzitetu Goldsmit piše da su poslodavci, vlade i stručnjaci namerili da od ljudi naprave srećna bića izračunavši da su u Britaniji troškovi saniranja mentalnih i emotivnih problema veći od ekonomskih troškova kriminala i da se u 25 odsto slučajeva bolovanje ne uzima zbog bolesti, već zbog psihičkih lomova.
U eri kad se ljudima zbog korporativnih interesa poručuje da će biti ili potpuno zdravi i zadovoljni životom ili ih neće biti, procvetala je industrija sreće. Gugl i Epl su osmislili telefone koji utvrđuju nivoe stresa, aplikacija na „ajfonu“ prati kretanje tela osmišljavajući svakodnevicu korisnika, a pametne šolje mere da li je uneta količina tečnosti dovoljna. Nauka nas više i ne pita kako se osećamo jer stručnjaci smatraju da uz pomoć skenera ili psihomerenja bolje od nas samih uviđaju da li su naše emocije ispravne ili ih treba lečiti. Američko udruženje psihijatara, koje polovinu budžeta dobija od farmaceutske industrije sa kojom je povezano osmoro od jedanaestoro članova upravnog odbora, proglasilo je bolešću čak i tugovanje za preminulom bliskom osobom ako žalost traje duže od dve nedelje. Industriji sreće i sami pomažemo ostavljajući podatke na društvenim mrežama i pametnim proizvodima. Silicijumska dolina analizira svaki post ili lajk u potrazi za onim što bi korisnicima Tvitera ili Fejsbuka moglo da se proda. Kompanija Najk uparuje svoje proizvode za fitnes sa aplikacijama uz pomoć kojih korisnici neprestano šalju informacije o tome kako se ponašaju, na primer, da upravo džogiraju, što su podaci od koristi korporacijama i vladama. Kada imaju sve te podatke o ljudskim navikama, biznis i država su u prilici ne samo da razumeju ljudsko ponašanje, već i da ga menjaju, da manipulišu emocijama i željama. Dejvis smatra da smo izloženi pozamašnom nadzoru radi boljeg zdravlja ili više sreće, zadovoljstva i čulnih užitaka i da smo upali u zamku da mislimo da korporacije, nauka i vlada stručno upravljaju našim životima. On veruje da se moramo odupreti ovoj društvenoj kontroli čak i ako zbog toga ponekad moramo da budemo manje zdravi, srećni ili imućni. Kako objašnjava u intervjuu za Politiku, težnja za srećom je normalna ljudska potreba, ali je problem nastao kada su emocije ušle u proračune budžeta i kada je psihologija politički i ekonomski uzurpirana.

Nije industrija izmislila sreću. Oduvek smo imali želje i osećanja i razmišljali smo kako da budemo zadovoljni i ispunjeni. Ono što se promenilo poslednjih decenija jeste da su biznis i ekonomisti počeli da obraćaju pažnju na emocije, posebno pozitivne, da bi razumeli ljudsko ponašanje, osećanja i ekonomsku aktivnost…
Da bi na tome profitirali. Ko najviše?
Oglašivači su verovatno prvi koji su komercijalizovali psihološka istraživanja zarad profita. Otkako su psiholozi počeli da izučavaju pažnju krajem 19. veka, marketinški stručnjaci su usvajali njihova znanja da bi shvatili kako da prodaju što više proizvoda. Danas, u dobu društvenih medija i aplikacija, imaju mnogo više prilika da prate kako se ljudi osećaju i ponašaju. Sektoru usluga potrebno je da zna kako se ljudi osećaju da bi mogao da održava zadovoljstvo i sreću svojih mušterija do izvesnih granica. Menadžment je zainteresovan za sreću i pozitivno mišljenje svojih radnika da bi mogao da ih motiviše da se više zalažu na poslu. Zato se uposlenici ne ohrabruju samo da naporno rade već i da meditiraju ili izbegavaju stres.

Što zvuči kao kršenje privatnosti, ali da li je to i stvarna briga za čoveka ili je kompanijama stalo do dobrobiti zaposlenih samo zato što veruju da je srećan radnik dobar radnik?
Produktivnost direktno zavisi od toga koliko su radnici zadovoljni. Rukovodstvo iz sopstvenih finansijskih interesa podstiče optimizam zaposlenih. Ponekad iz toga stoje i istinske dobre namere, ali u velikom broju slučajeva kompanije samo traže način kako da njihovi zaposleni ne odu na bolovanje zbog mentalnih problema i stresa. Silicijumska dolina je promovisala ideal da je kompanija poput doma ili svetilišta koje se stara o svim potrebama i željama radnika. Jedini problem s tim je što radnik onda nikada u stvari ne odlazi iz firme.
Zaposlenima se poručuje i da zadovoljni ljudi zarađuju više. Da li to znači da sreća više nije cilj sam po sebi, već lični kapital?
Na tom primeru vidimo kako je sreća postala ekonomsko pitanje. Na nju se gleda kao na lični kapital, kao na nešto što treba izgraditi da biste bili otporni i puni energije, da biste mnogo radili i ostvarivali ambicije. Mnogi motivacioni gurui i stručnjaci za samopomoć usredsređuju se na sreću, misleći da kada jednom ubedite sebe da će sve biti u redu, onda će sve i biti u redu. Pitanje je koliko će čovek moći da ubeđuje sebe da će sve biti u redu i da radi na tome da bude srećan ako mu rezultati u praksi ne budu davali razloga da veruje da je stvarno tako.

Kako u praksi izgleda manipulacija u režiji kompanija i vlada?
U Britaniji, vlada hoće da smanji broj ljudi koji dobijaju socijalnu pomoć zbog invaliditeta ili mentalnih problema. Da bi ih naterala da rade, šalje ih na treninge na kojima su dužni da se ponašaju u skladu sa učenjem pozitivne psihologije i da recituju optimistične i energične fraze, sve u nadi da će ih to osposobiti za rad. U Australiji je Fejsbuk obećao oglašivačima da će ih direktno povezati sa tinejdžerima koji su na mreži i koji pate od anksioznosti i manjka samopoštovanja jer je procenjeno da su takvi adolescenti podložniji uticaju reklama.

Vlade, poslodavci, eksperti, IT kompanije … svi se navodno brinu o našem zdravlju i zadovoljstvu i stručno nam prepisuju kako treba da živimo, od dijeta i vežbi preko lekova do načina razmišljanja. Da li ovo vodi u totalitarizam?
Ne vodi totalitarizmu kao takvom jer totalitarizam znači da država ukida našu privatnost. Ovde imamo situaciju da privatni sektor ukida našu privatnost uz pomoć pametnih uređaja. Ako je i to totalitarizam, onda je on drugačiji od onog iz 20. veka jer je onaj stari ulazio u ljudske živote, često nasilno, da bi širio strah i disciplinu. Silicijumska dolina radi nešto drugo. Ona prikuplja podatke o društvu da bi onda imala informacije na osnovu kojih se predviđaju događaji i osmišljava oglašavanje. To znači da država ne stoji iza tog projekta pa se ne može govoriti o totalitarizmu kakav poznajemo, mada je ovo sada možda i veća opasnost za našu privatnost.

Da li je trend „biti srećan u svakom trenutku“ utoliko opasniji zato što ga promovišu eksperti koji tvrde da zahvaljujući nauci, recimo neuronauci, bolje od nas samih znaju kako se osećamo i šta nam treba, a da nas niko ništa i ne pita?
To svakako jeste veliki problem koji je nastao onda kada su prema mozgu prestali da se ophode kao prema autonomnom delu naše ličnosti i kada su počeli da ga tretiraju kao deo tela koji se ponaša prema mehaničkim zakonima, dostupnim naučnicima i ekspertima. Digitalna tehnologija je dovela u pitanje šta je uopšte čovekova slobodna volja. Nije jasno šta je ostalo od naše slobode ako smo okruženi pametnim uređajima koji ispunjavaju naše navodne želje a da mi te potrebe nismo ni prepoznali, a kamoli izrazili.

Koliko je elita uspešna u kontroli masa, kao kad im prodaje proizvode koji im nisu potrebni ili ih leči od stvari koje ne treba lečiti?
Mislim da ovde nije nužno uvek reč o kontroli. Mnogi ljudi zaista pate od depresije ili anksioznosti i potrebna im je pomoć, pa i savet o tome kako da budu srećni. To nije ništa loše. Kada je reč o uspehu koji ostvaruje, mislim da industrija sreće preteruje kada se hvali time koliko je delotvorna. Oglašivači, društvene platforme i marketinški stručnjaci pokušavaju da iskoriste znanje o tome šta nas čini srećnim da bi nas ubedili da kupujemo ili da radimo stvari koje inače ne bismo. Oni vole da se pohvale da prilično tačno predviđaju naše ponašanje. Ipak, smatram da im ne moramo verovati na reč. Nadam se da je sasvim moguće da nas danas nije ništa lakše kontrolisati nego što je to bilo pre sto godina.


Vezane knjige:
INDUSTRIJA SREĆE
Vaš komentar (sva polja su obavezna, vaša e-mail adresa neće biti vidljiva na sajtu)
CAPTCHA Image
Datum: 20.03.2018.

Naši partneri
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu Narodno pozoriste RS Beogradsko dramsko pozorište Bitef teatar Nova iskra Muzej Republike Srpske Akademija umetnosti Muzejsko duštvo Srbije Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske