Intervju sa Markom Tompsonom, Dnevni list "Danas", 17.09.2014.

Izdavačka kuća Clio iz Beograda ovih će dana objaviti knjigu britanskog istoričara Marka Tompsona (1959), posvećenu jednom od najboljih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije, Danilu Kišu. Tompson je svoje delo nazvao Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu, a Clio ga čitaocima u Srbiji predstavlja u prevodu Muharema Bazdulja sa engleskog jezika.

Američko Nacionalno udruženje književnih kritičara knjigu je svrstalo u pet najboljih biografija u 2013, a autor će kao gost izdavača u Beogradu učestvovati u razgovoru o njoj u Centru za kulturnu dekontaminaciju, uoči ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga, čijem će otvaranju prisustvovati.

Mark Tompson je 90-ih godina boravio na prostorima zaraćenih strana u bivšoj Jugoslaviji, beogradski Medija centar objavio je 2000. njegovu knjigu Proizvodnja rata – mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, o političkoj manipulaciji medijima. Autor je (kod nas neprevedenih) knjiga A Paper House, (1992) o raspadu SFRJ, i The White war. Life and Death on the Italian Front, 1915–1919, (2008).

Ono što je Kiš ostavio generacijama naših i svetskih književnih kritičara i istoričara da iščitavaju i ocenjuju, izazovno je i inspirativno, koliko i kontroverzno. O tome, uz analizu političkih, društvenih i kulturnih okvira tog vremena, govori Tompsonova strasna i smelo subjektivna knjiga, krajnje iskreno posvećena jednom piscu koji je prerano otišao. Clio ovim delom obeležava i 25 godina od smrti Danila Kiša, koji je 15. oktobra 1989, u 54. godini, preminuo u Parizu.

Kiš je bio Jevrejin po ocu, a pravoslavni hrišćanin krštenjem - da li je ta dvojnost osnova njegovog dela?

- To je samo jedna od dvojnosti od kojih je Kiš bio sazdan. Postojale su i druge; nacionalna i jezička, na primer. Kiš je pronašao način da obuhvati i reši svoje dvojnosti u književnosti (ne u životu, naravno; u životu, one su morale da se podnose). Njegova najbolja dostignuća u vezi su sa sintezama, i takođe govore - na nivou metanarativa, ako mi oprostite na ovom izrazu - o literarnoj borbi da dosegnu tu integraciju. Toliko toga iz kulturne produkcije Jugoslavije - a još više iz država koje su je nasledile - izraz je otpora sintezi u ime neke praiskonske autentičnosti, nacionalnog identiteta, na primer. Kišovo pisanje predaje nam nemilosrdnu osudu zabluda te vrste.

Uzori su mu bili Borhes, Džojs, Keno, Prust... Šta ih spaja?

- Ovi pisci nisu primeri na koje se Kiš ugledao; oni su uticali na njega. Oni su mu pomogli da uradi ono što je želeo da uradi - usadili su mu pouzdanje da nastavi putem koji je u ovom delu sveta neizbežno usamljenički. I Kiš je taj koji ih je povezao! Kako je njegov prijatelj i kritičar Gi Skarpeta rekao, „Kiš je sam stvorio svoju genealogiju“.

Smatrate da Kiš pripada kasnom modernizmu i da ga pogrešno svrstavaju u postmoderniste?

- Kišu se nije dopadala etiketa postmoderniste, i mislim da je bio u pravu što je bio sumnjičav u vezi sa važnošću koja joj se pridaje kada je njegovo delo u pitanju. Gustina, otmenost i metafizička ozbiljnost njegovih knjiga, nedostatak ironije prema historiji (ili Historiji), poštovanje prema literaturi i vera u literaturu, koja ga je inspirisala i koja joj je davala moć: to nisu atributi koje obično povezujemo sa postmodernizmom. Kiš je verovao da velike razorne i kreativne inovacije u literaturi modernizma još sadrže vitalnu energiju koju on može da crpi i iskoristi; poštovao ih je, i bojao ih se, i u tome nije bilo ni senke njegove uobičajene ironije.

Navodite da je Kiš „mogao biti ili kosmopolita, ili kod kuće u Beogradu, ali ne i kosmopolita u Beogradu“. Zašto?

- Opaska koju navodite je zaključak koji sam doneo iz živog, bogato metaforičnog odlomka iz jednog eseja koji je Kiš napisao 1959, posle puta u Pariz: „... ja sam odjednom, gore u čistom zraku, na nekih hiljadu metara od zemlje, ostavio svoje šareno, kočoperno kosmopolitsko perje i spustio sam se na beogradski aerodrom...“ Naravno, moje zapažanje odražava svest o onome što se Kišu desilo u Beogradu 70-ih, o grotesknom, nacionalistički obojenom skandalu u vezi sa Grobnicom za Borisa Davidoviča - i, potom, onim što se u samom Beogradu desilo 80-ih, kad je na kraju prestao da bude glavni grad Jugoslavije da bi postao glavni grad svih Srba.

Kiš je bio kritičar nacionalizma, pisao je srpskohrvatskim jezikom i bio je Jugosloven. Da li ga zato mnogi ne vole?

- Te stvari zaista pomažu da se objasni zbog čega je Kiš ostao kontroverzan, posebno u Beogradu. Ali pomažu i da se objasni zbog čega se on i dalje čita i voli u zemljama u kojima se govorilo srpskohrvatskim. I izvan tih zemalja, van svake sumnje (Enciklopedija mrtvih je nedavno objavljena na korejskom, 25. jeziku na koji je prevedena). A uskoro će biti ponovno objavljena na engleskom. I to u izdanju Pingvin buka.

Zbog čega je Kiš sebe smatrao autsajderom?

- Zato što on jeste bio autsajder, i to kako god da pogledate! Kad je bio student velikog Vojislava Đurića, ovde u Beogradu, srodio se sa literaturom. Otkrio je da literatura može da bude domovina. Mnogi pisci, možda većina njih dolazi do tog oslobađajućeg otkrića, ali je za Kiša ono bilo neuobičajeno značajno - verovatno je rezultiralo iz posebnih trauma i gubitaka koje je pretrpeo u detinjstvu i u mladosti.

Danas je Kiš uglavnom neshvaćen, odnosno, ili je ekstremno hvaljen ili kritikovan. Šta mislite zašto?

- Ne mislim da je neshvaćen. Mislim da je on kontroverzan, što nije isto. I naravno, Kiš je na glasu kao težak pisac, tako da on nikad neće imati ogromnu čitalačku publiku (Ne verujem da je Kiš zaista toliko težak pisac; ali ja nisam pouzdani sudija po tom pitanju). Tačno je da su njegove pristaše i njegovi klevetnici strastveni, i čini se da se međusobno hrane svojim emocijama. Međutim, pristaše imaju pravo, dok klevetnici greše! U svakom slučaju, klevetnici više ne mogu da mu naude; njegovo delo će, u to duboko verujem, nastaviti da nalazi nove čitaoce.

Šta je najdragocenije što je Kiš dao svetskoj literaturi?

- Četiri knjige: Bašta, pepeo, zatim Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča i Enciklopedija mrtvih. Njegove druge knjige kao i njegovi prevodi biće i dalje značajni čitaocima na srpskohrvatskom jeziku, ali ove četiri knjige su svetska remek-dela. Kiš je žalio što nije napisao više. Ipak, čak i ako u taj pregled ubeležimo samo ove četiri knjige, Danilo Kiš je ostavio opus koji je podjednako i značajan i bitan. Samo su veliki pisci fikcije stvarali tako dosledno na tako visokom nivou. 

Autor: Anđelka Cvijić
Datum:17.09.2014.
Izvor:http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/knjiga_danas/literatura_mu_je_bila_domovina.54.html?news_id=288879


Vezane knjige:
IZVOD IZ KNJIGE ROĐENIH
Vaš komentar (sva polja su obavezna, vaša e-mail adresa neće biti vidljiva na sajtu)
CAPTCHA Image
Naši partneri
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu Narodno pozoriste RS Beogradsko dramsko pozorište Bitef teatar Nova iskra Muzej Republike Srpske Akademija umetnosti Muzejsko duštvo Srbije Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske