Knjižara , 13.05.2015.

U Prosvetinoj knjižari „Geca Kon“ juče je predstavljena knjiga „Život u mračnim vremenima“ književnika i biografa Ernsta Pavela. O knjizi su govorili istoričari Olga Manojlović Pintar i Predrag J. Marković, glavni urednik naše kuće Zoran Hamović i recenzent knjige, Velimir Starčević.
 
Pozdravljajući prisutne Zoran Hamović je istako da nije slučajno što o Pavelovoj knjizi govorimo u Salonu Gece Kona. „To je knjiga koja progovara o jednom drugom vremenu, vremenu u kojem je ova knjižara bila važna svima koji su čitajući knjige baštinili posebnu vrstu znanja i ukusa, zajedno sa onima koji su te knjige prodavali“.
 
Olga Manojlović Pintar i Predrag J. Marković naglasili su značaj koji ova knjiga ima kao svedočanstvo o vremenu pred Drugi svetski rat kada je kao četrnaestogodišnji dečak, bežeći pred nacizmom, Ernst Pavel došao u Beograd. Pogled sa strane sa specifičnom notom cinizma, koji je imao tada, zadržao je do kraja života – primetila je Olga Manojlović Pintar.
 
Izlaganje Velimira Starčevića, knjižara u „Prosveti“ i biografa Gece Kona donosimo u celini.
 


KNJIŽEVNA MEŠAVINA STVARNOSTI I MAŠTE

Da li je prestup za života objaviti knjigu intimističke proze pisane pod velom biografskih zapisa? U pogovoru ove knjige ćerka, Mirijam Pavel citira svog oca i kaže: „Biografi i autobiografi poznati su isto toliko po tome što su izostavili da napišu, koliko i po onome što su napisali“.

Autobiografija je književna mešavina stvarnosti i mašte, koja otkriva prikrivajući i prikriva otkrivajući. Autobiografija Ernesta Pavela želi da čitaoca uvede u svoj zamađijan zamak, kutak ovozemaljske stvarnosti, koja je samo povod za reminiscencije i oznaku minulog u vizuri autorovog odnosa prema sebi, drugima, društvu koje ga okružuje i svetu koji ga tlači.
Individualni talenat pisca zrači sa svake stranice ove knjige, njegov eruditivni odnos prema ljudima, sabesednicima, prijateljima u teškim vremenima, često ogoljenim jezikom izražen bez metafore i metonimije, sažeto do sentence. Mnoga imena u ovoj knjizi su iz sfere književnosti, politike i kolega sa posla bili oni živi ili mrtvi, bez predrasuda i idolopoklonstva, makar to bio veliki Kafka, ili Hajnrih Bel, ili pak Hajne, ili ličnosti naše političke zbilje, Moša Pijade, Vladimir Dedijer, Josip Broz ili obični smrtnici sa kojim dolazi u kontakt.
Sada bih se osvrnuo na život Ernesta Pavela u Beogradu i njegovu povezanost sa knjižarom Geca Kon i njim samim.

Naime, Pavel u svom autobiografskom rоmanu na svoje sećanje о detinjstvu kaže da je stvarno počeo da živi tek kada se sa porodicom preselio u Beograd 1934. godine, u svojoj četrnaestoj godini. Divni doživljaji upoznavanja sa drugovima u školi, sa Beogradom, Dorćolom, Kalemegdanom, sa prelepim opisima, izvanrednrednim poznavanjem istorije Beograda, čitaocu prosto oduzima dah.

U toku gimnazijskog školovanja upoznaje marksističke ideje i učlanjuje se u kružoke. Budući da je život jevrejske porodice u izbeglištvu bio pretežak, jer su zalihe koje su roditelji Pavela uspeli da krišom prenesu nestajale, pa je i egzistencija dovedena u pitanje, bilo je štaviše razmišljanja da se vrate u Nemačku. Pavel privremeno napušta školovanje i nalazi posao kod Gece Kona, kao šegrt, u to vreme u najvećoj izdavačkoj kući u Jugoslaviji, 1935. godine. Na početku svog rada kod Gece Kona radio je najteže poslove čišćenja knjižare i pakovanja paketa. Kasnije, zahvaljujući bratu Gece Kona, Toši, dobija posao naplate rata za pretplatu knjiga. Interesantno je to što taj posao obavlja putujući po gradu biciklom.

Pavel u knjizi kaže da je najveći doprinos Gece Kona u jugoslovenskoj kulturi bilo to što je prodavao knjige na otplatu. Ja bih, kao biograf Gece Kona to u potpunosti demantovao i dokumentovao da je doprinos kulturi  Gece Kona nemerljiv, što potvrđuju brojni autoriteti. Ima puno primera u istoriji i književnosti i mnogim drugim naukama da su ljudi bili potcenjivani i omalovažavani, a da su kasnije dostigli veliku slavu.

Siguran sam da je u poznijim godinama Pavel mogao da spozna značaj izdavača i knjižara Gece Kona, čoveka koji je dao nemerljiv doprinos srpskoj i jugoslovenskoj kulturi. Mogao bihdugo da navodim priče službenika koji su radili kod Kona, opisujući ga kao duhovitog, preduzimljivog i humanog čoveka koji je sav svoj život posvetio srpskoj kulturi, čak i prešao u srpsko podanstvo 1901. godine.

Saradnici Gece Kona Slobodan Jovanović, Boža Knežević, Miloš Crnjanski, zatim kolege knjižar Tokalić, knjižar Nikola Andrić iz Zagreba i mnogi drugi sa kojima je sarađivao jedinstveni su u oceni da je za 40 godina učinio u ovoj oblasti kao niko pre njega. Zbog toga zapažanje E. Pavela da se Kon obogatio od prodaje pornografije (kupio automobil koja je koristila Vlada Srbije kada je u posetu Beogradu dolazio predsednik Češke Beneš, a za vreme rata Nemci su rekvirirali auto i koristili ga za svoje potrebe), deluje prosto degutantno, kada se zna, a to potvrđuje i najveći komediograf Branislav Nušić, da je zahvaljujući honoraru koji je od Gece Kona dobijao za svoja dela izgradio kuću za svoju poprodicu.

Cenim da je Pavelovo viđenje njegovo subjektivno mišljenje, zbog šikaniranja od pojedinih službenika i svoje male plate za koju je mogao samo da plati stan i puko preživljavanje, usto očekujući rat i stradnja, te nije mogao da sagleda značaj Gece Kona za našu kulturu, ali oprošteno mu je i još jednom hvala mu za divnu knjigu sećanja o životu u Beogradu uoči drugog svetskog rata.

Kao mlad čovek i knjižar sedamdesetih godina prošlog veka imao sam čast i zadovoljstvo da upoznam Ernesta Pavela. Jednog letnjeg popodneva zajedno sa novinarom Politike ušao je gospodin. Stao je pored okrugle tezge na samom ulazu u knjižaru. Predstavio se, rekavši da je tu radio pre 40 godina. Odavao je utisak pravog gospodina. Sentimentalno vezan za Beograd I knjižaru, u kojoj se dobio prvi posao, sećao se svih detalja vezanih sam posao u knjižari. Koliko mene sećanje služi, tada je pohvalio Gecu Kona, srećan i zadovoljan što je na mestu svojih životnih početaka, odlazeći rekao da je u knjižari sve isto, police, rafovi, lajsani pod, mesto gde je Nušić povremeno boravio i pisao. Podsetio se i na to kako je u knjižari upoznao Miloša Crnjanskogi Dragoljuba Filipovića, pesnika čuvenih Kosovskih božura I još neka druga imena iz sveta književnosti. Očigledno je da E. Pavel ipak nije mogao Geci Konu, kao pripadniku njegovog naroda, što nije dobio neki bolji posao, sa većom platom, pa ga na svoj sarkastičan način predstavlja u svojojo knjizi “Život u marčnim vremenima.”

Ne želim ni najmanje da osporim vrednost ovog književno umetničkog dela, što se vidi u uvodu ovog teksta, ali imam potrebu i obavezu da na ovaj način, ne da opravdavam postupanje, rad i delo Gece Kona, ja samo potvrđujem ono što su o njemu govorili mnogi naši autoriteti, kao i i storija koja je pokazala i dokazala veličinu Gece Kona.

Velimir Starčević


Vezane knjige:
ŽIVOT U MRAČNIM VREMENIMA - Memoari
Vaš komentar (sva polja su obavezna, vaša e-mail adresa neće biti vidljiva na sajtu)
CAPTCHA Image
Datum: 02.12.2015.
haha ÅciemniaÄ to każdy umie a gry jak nie byÅo tak niema a my już mamy wrzesieÅ od razu siÄ przaznyj admin ze wymyÅliÅeÅ datÄ premiery bo Pavel Sebor, na pewno nie podaÅ konkretnej daty.
Naši partneri
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu Narodno pozoriste RS Beogradsko dramsko pozorište Bitef teatar Nova iskra Muzej Republike Srpske Akademija umetnosti Muzejsko duštvo Srbije Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske