Letopis Matice srpske, 18.11.2015.

Studija Međunarodno komuniciranje u informacionom društvu bavi se odnosom društva i informaciono-komunikacionih tehnologija, tačnije agensima koji stoje iza njih. Društvo o kojem promišljaju Miroljub Radojković, Branimir Stojković i Aleksandar Vranješ obuhvata celokupnu planetu i rasprostire se od prvih kontakta među narodima do današnjeg, internetom umreženog sveta. Na složena pitanja ovog odnosa autori odgovaraju tako što prepliću široko posmatranje osnovnih trendova sa detaljnom analizom pažljivo izabranih fenomena. Kako je i u uvodu naglašeno, osnovni okvir knjige čine komunikologija i politička nauka, ali u razlaganju složenosti međunarodnog komuniciranja autori posežu za ekonomijom, antropologijom i drugim naukama.

Dve prve glave posvećene su istorijskom omeđavanju i definisanju međunarodnog komuniciranja. Njemu je prethodilo „prvobitno komuniciranje naroda" čiji su akteri bili aktivni pojedinci – putopisci, verske organizacije i seobe naroda. Iako u ovom periodu dolazi do kontakata među narodima, međunarodno komuniciranje sa nekim od odlika koje ima i danas pojavljuje se tek sa uspostavljanjem kapitalizma. Pored širenja tržišta i bržeg prenošenja znanja, sa kapitalizmom nastaju i novi akteri sposobni da prenos informacija učine pouzdanijim i bržim. To su preduzetnici koji pokreću novine, telegrafske agencije, radio. Nova etapa međunarodnog komuniciranja nastaje sa stvaranjem socijalističkih država i raspadom kolonijalizma, kada postaje belodan jaz između zemalja koje imaju snažnu infrastrukturu za međunarodno komuniciranje i zemalja čije su komunikacione strukture značajno slabije. Ovo je period kada nastaje povećano interesovanje za međunarodno komuniciranje kao „proces koji obuhvata ukupnost komunikacionih aktera, odnosa i normi pomoću kojih se, kroz svetski prostor i vreme, duhovne tvorevine prelivaju preko nacionalnih granica" (str. 23). Poslednja etapa u razvoju međunarodnog komuniciranja nastaje sa internetskom tehnologijom, i sa njom nastaju i novi akteri. Pored država, nacionalnih i transnacionalnih masmedijskih kuća, pojedinci i internetski giganti postaju značajni akteri međunarodne razmene javno dostupnih poruka. Sa širenjem mreže zaokružuju se promene u prostornim i vremenskim dimenzijama međunarodnog komuniciranja – prostor je rastegnut do pojmljivog maksimuma, a vreme je suženo brzinom kojom ideje i informacije putuju svetom.

U uvodnoj genezi međunarodnog komuniciranja postavljen je okvir za rasprave koje se razvijaju u narednim glavama. Prva rasprava tiče se efekata međunarodnog komuniciranja i u njoj autori sučeljavaju gledišta o svetu kao globalnom selu sa tezama o kulturnom imperijalizmu. Autori kao previše pojednostavljeno i tehnocentrističko odbacuju gledište prema kome medijske tehnologije dovode do stvaranja univerzalne ljudske zajednice (globalnog sela). Društvena kretanja ne mogu se pripisati samo jednom činiocu, te pored (tehnologija) komuniciranja autori identifikuju međunarodne ekonomske odnose i međunarodne političke i kulturne odnose kao faktore koji oblikuju društvo. U celini posmatrani, ideali svetskog sela nisu za odbacivanje, ali, kako zaključuju, „bez strukturalnih promena u svim delovima međunarodne zajednice (...) nije izvesno da će se stići do najavljenih dobrih posledica" (45). I prema pesimističkom stavu o kulturnom imperijalizmu autori gaje rezerve. Stanovišta su da su masovni mediji sredstva a ne „krivci" za imperijalno širenje simboličkih formi. Odgovor na međunarodno komuniciranje ne može biti kulturno zatvaranje, ali i dalje ostaje „pitanje mere međusobnih uticaja, povlačenja granica i pažljivog razdvajanja korisnih i štetnih posledica međunarodnog komuniciranja" (55).

Detaljno opisan primer jednog globalnog pokušaja da se neke granice uspostave svedoči o neuspehu. Radi se o inicijativi za pokretanje Novog svetskog informacionog i komunikacionog poretka, koja je započeta šezdesetih godina prošlog veka. Nosioci inicijative bile su nesvrstane zemlje, a značajnu ulogu u celom pokretu imala je SFR Jugoslavija. Delujući unutar Uneska i Ujedinjenih nacija, nesvrstani su se zalagali za ravnotežu u svetskim komunikacionim tokovima, pre svega kroz ulaganje u razvoj informaciono-komunikacione strukture i sprečavanje komunikacionih monopola. Sukobi oko novog poretka bili su žestoki, a kulminirali su sredinom osamdesetih godina izlaskom SAD, Velike Britanije, Japana i drugih zemalja iz Uneska. Dragoceni istorijski pregled otvara put u još jednu raspravu koja je vođena u Ujedinjenim nacijama i Unesku o odnosu država i medijskih kompleksa. S jedne strane, zemlje liberalnih tržišta zagovarale su tezu da država ne može i ne sme da se meša u rad medijskih korporacija, te da bilo kakva ograničenja predstavljaju zadiranje u medijske slobode. Nesvrstani i zemlje socijalističkog bloka nastupali su iz drugačijeg konteksta, u kojem je jedino država bila akter dovoljno snažan da obezbedi infrastukturne preduslove za komuniciranje (npr. da obezbedi mrežu predajnika). Takođe, zagovarali su tezu da odgovornost za ravnonopravnost treba da bude na državi, a ne na drugim akterima međunarodnog komuniciranja. O državi kao aktivnom agensu govori se i u poglavlju o međunarodnoj propagandi. U njemu se pokazuje da, bez obzira na to da li pripadaju tržišno-liberalnom ili etatističkom modelu, države praktikuju različite vidove propagandnog delovanja.

Pitanjima granica i mera u svetskoj raspodeli komunikacionog prostora bave se i poglavlja „Norme u međunarodnom komuniciranju" i „Sposobnost za međunarodno komuniciranje". Norme o kojima autori pišu jesu one koje se uspostavljaju u međunarodnim organizacijama – Ujedinjenim nacijama, Unesku, Evropskoj uniji. Procesi uspostavljanja normi obeleženi su već prethodno objašnjenim raspravama. Stoga je normi na globalnom nivou relativno malo, a često imaju status neobavezujućih preporuka. Nastale kao rezultat kompromisa, one podržavaju ideju o slobodnom protoku informacija, ali uz odgovornosti i ograničenja. Međutim, kako nam autori skreću pažnju, odgovornost je poverena novinarima i masovnim medijima, a ne državama, čime je svedena „sa političkog na etički i profesionalni teren" (104). Situacija je drugačija u Evropskoj uniji, u kojoj najvažniji dokument, „Direktiva o audio-vizuelnim medijskim sadržajima", uvodi odgovornost države, štiti medijski pluralizam i kulturnu raznolikost.

Aktuelnim pitanjima savremene infosfere bavi se poslednje poglavlje, čiji naslov – „Od međunarodnog do globalnog komuniciranja" – već upućuje na transformaciju koja je počela sa širenjem internetske tehnologije. Sva prethodno otvorena pitanja postavljaju se u novom, globalnom i mrežnom ključu. Dosledno prateći prethodnu argumentaciju, autori dokumentuju sumnje u potencijale interneta da razreši nejednakosti nasleđene iz analogne ere. Povezanost mnogih sa mnogima, što je potencijal za zaobilaženje klasičnih komunikacionih centara, ne doprinosi nužno rastu globalnog razumevanja. Na primeru etnički raznolike Nemačke pokazuje se čak suprotan proces – rast nacionalne identifikacije. Pokušaji da se stvori pravedniji internet, oličen u Svetskom samitu o informacionom društvu pod okriljem Ujedinjenih nacija, suočen je sa sličnim problemima kao i borba za novi komunikacioni poredak iz prošlog veka. Kako naglašavaju autori, ključna razlika je ipak u tome što su sada na jednoj strani države i korporacije, a na drugoj umreženi građani i neprofitne organizacije.

Dva mita o internetu – da je sve besplatno i da je mreža oaza slobode izražavanja – već su raskrinkani, a autori slute da će se isto desiti i sa trećim mitom, prema kome formalno obrazovanje može i treba da bude zamenjeno „Gugl univerzitetom". Da na internetu nije sve besplatno govori uspon internetskih giganata poput Gugla ili Fejsbuka. Zarad uvećanja profita ove kompanije spremne su da ograniče slobodan pristup informacijama, o čemu možda najbolje svedoči primer ulaska Gugla „sa ograničenjima" na tržište Kine. Sloboda izražavanja tek je uslovna i sa internetom dolaze i rizici povećane kontrole. Slučaj Edvarda Snoudena uverljivo pokazuje da nadzor praktikuje država. Stoga se i knjiga završava pitanjem: „Ne vraća li se država (time i klasični koncept međunarodnog komuniciranja) u domen kontrole globalnog komuniciranja?"

Vrednost knjige Međunarodno komuniciranje u informacionom društvu ogleda se u tome što obezbeđuje istorijski pregled stanja u infosferi i pokazuje da pitanja koja su danas aktuelna imaju svoje duboke korene. Predstavljajući sučeljene poglede između političkih blokova, između zagovornika globalnog sela i kulturnog imperijalizma, između e-optimista i e-pesimista, između sociocentričnog i medijacentričnog pristupa komuniciranju, ova knjiga nudi opsežan pregled različitih perspektiva. Krčeći među njima put za svoje čitaoce, autori se zalažu za ravnopravniji i slobodniji svetski komunikacioni prostor, u kojem su mediji tek jedan, ali svakako značajan deo. Pisana lako i razgovorljivo, ona će biti korisna literatura studentima komunikologije, novinarstva i međunarodnih odnosa, ali i svima onima koje interesuju globalni komunikacioni tokovi.

Jelena KLEUT

Letopis Matice srpske, god. 191, knj. 406, sv. 3, septembar 2015, str. 164–167


Vezane knjige:
MEĐUNARODNO KOMUNICIRANJE U INFORMACIONOM DRUŠTVU
Vaš komentar (sva polja su obavezna, vaša e-mail adresa neće biti vidljiva na sajtu)
CAPTCHA Image
Datum: 20.11.2015.

Naši partneri
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu Narodno pozoriste RS Beogradsko dramsko pozorište Bitef teatar Nova iskra Muzej Republike Srpske Akademija umetnosti Muzejsko duštvo Srbije Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske