NIN, Beograd, 02.07.2015.

Izmenama Zakona o privatizaciji 17 strateški važnih preduzeća dobilo je još godinu dana državne zaštite, ali to vreme ne bi smelo da se protraći. Isto važi i za stotine već propalih firmi

Kako da ne bude jedna od najčešće pominjanih reči u srpskom javnom i medijskom prostoru, ako i od političara i analitičara svakodnevno slušamo o potrebi da se što pre izvrši neophodno restrukturiranje – javnog, privatnog, finansijskog, realnog sektora. I tako već više od decenije učestalost pominjanja ove reči obrnuto je proporcionalna učinku. I dalje smo na početku procesa restrukturiranja Srbije, pre svega njene privrede. U nadležnosti Agencije za privatizaciju i dalje je više od 500 preduzeća, kojima manjka i proizvoda, tehnologije i tržišta, a povećavaju se jedino dugovi. Ruku na srce, ni dobar deo privatnih preduzeća sa dugovima ne stoji mnogo bolje. Veliki državni sistemi tek su zakoračili u neizvesni proces transformacije, da ne kažemo restrukturiranja, a javni sektor tek što je prebrojan, deceniju i po nakon početka tranzicije.

Toliko, međutim, nije bilo dovoljno da se u Srbiji okonča proces privatizacije. Država je nedavno izmenila i Zakon o privatizaciji kako bi 17 strateški važnih preduzeća dobilo još godinu dana državne zaštite, a Marko Mitrović, stručnjak za oblast restrukturiranja i autor knjige Kako restrukturirati kompaniju upozorava da tih godinu dana ne bi trebalo protraćiti.

„Ovih dodatnih godinu dana samo po sebi neće rešiti ništa. Da je postojalo interesovanje za ta preduzeća u sadašnjem obliku i sa današnjim bilansima, ta preduzeća bi već bila privatizovana. Zato je od ključne važnosti da država kao vlasnik i uprave ovih preduzeća urade istinsko restrukturiranje. Da definišu one delove, programe i proizvode koji potencijalno imaju budućnost, učine sve korake da eliminišu gubitke, prilagode bilans stanja novoj strukturi i onda pokušaju da ih privatizuju. U najvećem broju slučajeva je svaka dobijena vrednost pri prodaji veća od likvidacione, a već iz dosadašnjeg iskustva je jasno da što se duže odlaže stvarno restrukturiranje, samo se povećava krajnji ekonomski i društveni trošak", kaže za NIN Mitrović.

A odlagano je godinama. kako je nedavno i priznao direktor Agencije za privatizaciju Ljubomir Šubara, u mnogim slučajevima bilo je to „fiktivno restrukturiranje, sa namerom da se sačeka bolje sutra, koje očigledno nije došlo". Zato Aleksandar Milovanović, vlasnik i konsultant agencije Poslovna strategija, kaže da svako preduzeće u „restrukturiranju" koje duguje više nego što objektivno vredi, generiše gubitke iz dana u dan, a živi od državnih subvencija za struju, gas i doprinose je odavno prošlo poslednju logični tačku za preokret. „Ipak, dok god preduzeće opstaje i ima ko da plaća gubitke i obezbedi zaštitu od poverilaca, nije kasno da se pristupi preokretu, odnosno restrukturiranju".

A šta je zapravo restrukturiranje? „Zvono za uzbunu se aktivira kada kompanija zapadne u finansijske probleme, kad počne da kuburi sa servisiranjem svog duga, ali razlozi obično ne leže u lošem finansijskom menadžmentu već u gubitku delova tržišta i prodaje, gubitku konkurentnosti i odlasku najperspektivnijih kadrova", definiše za NIN Milovanović.

On dodaje da je cilj restrukturiranja iznalaženje poslovnog modela i strukture koja će obezbediti konkurentnost proizvoda i usluga, povratak na stara tržišta, adaptaciju na nova tržišta i nove uslove poslovanja. „Da bi uspešno restrukturirali neko preduzeće koje je dugogodišnji gubitaš i subvencionisano iz državnih fondova, prvo morate odlučiti šta želite, a najbolje je da se odlučite za oporavak firme kroz proizvode i usluge koji će biti traženi na tržištu i čija prodaja će donositi siguran profit".

I Milovanović i Mitrović složiće se da restrukturiranje nije samo puko prepakivanje dugova, te da ono obično ne donosi željeni rezultat. „Ovaj zahvat mora obuhvatiti mnogo više od restrukturiranja dugova jer ono ne donosi ništa više od privremenog olakšanja, pošto ne rešava probleme koji su doveli do finansijskih poteškoća", objašnjava Milovanović, dok Mitrović dodaje: „Jedno od osnovnih pravila za uspeh je najpre operativno, a tek onda finansijsko restrukturiranje. Dakle, najpre preduzeti sve mere da se unapredi poslovanje, smanje troškovi, proda nekorisna aktiva i ugase neprofitabilne delatnosti, a tek nakon toga sa poveriocima modifikuje struktura obaveza prema njima".

Marko Mitrović naglašava da je restrukturiranje zapravo pokušaj da se povrati izgubljena konkurentnost, jer je upravo to i osnovni razlog zbog čega kompanije zapadaju u teškoće. Za Milovanovića, pak, nova formula poslovanja može značiti i prelazak na drugi poslovni model, odnosno novi proizvodni program za koji postoje tržište, potencijalni snabdevači i poslovni partneri.

Promena proizvodnog programa i prilagođavanje tržištu bio je pokušaj zvorničke fabrike Alumina, nekada jednog od najvećih evropskih proizvođača metalurške glinice, da izađe iz procesa restrukturiranja i višegodišnje poslovne agonije. Lošom privatizacijom s početka tranzicije, ovo preduzeće dovedeno je pre nekoliko godina na ivicu ambisa. Ali, i uprkos činjenici da je matična kompanija poslednjih godina u stečaju, što neodrživo otežava poslovanje Alumine, ovo preduzeće uspelo je da u poslednje dve godine znatno popravi svoj finansijski rezultat. Uvereni su da je to zahvaljujući proširenju proizvodnog asortimana i prilagođavanju zahtevima tržišta. Tvrde da fabrika ne bi imala nikakvu budućnost da je nastavila da proizvodi samo metaluršku glinicu, upravo zbog nemogućnosti da konkuriše u jakoj tržišnoj utakmici.

 

Sve fabrike iz ovog sektora su na moru, gde je transport proizvoda daleko jeftiniji, navode u Alumini. U prethodne dve godine su, kažu, u fabriku investirali 7,5 miliona evra, ali bi te investicije bile petostruko veće da nije posledica loše privatizacije i decenijskog upropašćavanja preduzeća. Ističu i da su i uprkos profitabilnosti još uvek nelikvidno preduzeće, a nerešen stečajni postupak, sudski sporovi koji se vode i pred domaćim sudovima, ali i u Litvaniji, odakle dolazi njihov privatizacioni vlasnik, onemogućavaju ovo preduzeće da radi još uspešnije.

„Nerešeni imovinsko-pravni odnosi i nepoznati titular, odnosno vlasnik preduzeća najveći je problem Alumine, koja ima nekoliko evropski kredibilnih i poznatih potencijalnih strateških partnera", kaže Mile Matić, predsednik Upravnog odbora Alumine. U ovom preduzeću traže od države i sudskih organa da okončaju komplikovani proces stečaja. Najveći poverilac matičnog preduzeća u stečaju je država, odnosno Republika Srpska, pa u Alumini predlažu da država ta potraživanja konvertuje u kapital i preuzme rizik da zbog toga izgubi arbitražni postupak u Litvaniji, jer je i to bolje od odugovlačenja koje može dugoročno upropastiti ovo preduzeće. „Možda bi trebalo preduzeće nekome dati na upravljanje do rešenja ovih problema, a da se onda nakon toga raspiše međunarodni poziv za privatizaciju, jer je strateških partnera zainteresovanih za preseljenje svoje proizvodnje u Zvornik mnogo", kažu u Alumini.

Na državu, ovaj put Srbiju, požalili su se i iz preduzeća Nopallux, iz Bačke Palanke, koje dugogodišnji stečajni postupak ometa da kupi i preostalu imovinu propalog društvenog preduzeća Nopal, kako bi moglo da zaokruži svoju proizvodnju. Jovana Jakovljev, izvrši direktor ovog preduzeća kaže za NIN da od države traže samo pravni ambijent u kome bi mogli da otkupe preostalu imovinu, za koju trenutno plaćaju mesečni najam. Tvrdi da su u poslednje dve godine samo u jedan proizvodni program uložili pola miliona evra, te da ih do kraja godine čeka nastavak saradnje sa nemačkom kompanijom Vestner i preseljenje njihove proizvodnje u Bačku Palanku, što će omogućiti da pored postojećih 140 zaposle još 30 radnika.

„Za sada imamo ugovor o saradnji, koji nam omogućava da prodajemo njihove liftove na našem tržištu, a do kraja godine planiramo preseljenje proizvodnje kod nas što će nam omogućiti dodatno zapošljavanje ljudi". Jakovljev objašnjava da je preduzeće Nopallux najpre na javnoj licitaciji kupilo opremu i alate bivšeg društvenog preduzeća Nopal, a nakon toga od banaka-poverilaca i najveći deo imovine ovog preduzeća. „Ipak, zbog pravnih peripetija, dugog stečajnog postupka i opstrukcije ni u pet navrata nismo uspeli da na licitaciji kupimo preostalu imovinu kako bismo prestali da plaćamo zakup i mogli da realizujemo buduće investicije, iako smo bili jedini zainteresovani kupac", kaže Jakovljev za NIN.

Brzopleta privatizacija društvene imovine, bez prethodne provere kupca i mehanizama kojima bi se on obavezao na investicije i oporavak preduzeća uzela je pozamašan danak u tranzicionim zemljama okruženja. U Srbiji, četvrtinu raskinutih privatizacionih ugovora, drastičan gubitak radnih mesta, otuđenje opreme i imovine tih preduzeća i naposletku vraćanje tako raščerupanih preduzeća na državne jasle. I kao da taj bilans nije bio dovoljan, umesto brzih i efikasnih stečajnih postupaka i stvarnog restrukturiranja, proces mrcvarenja i sistemskog guranja klipova u točkove onih koji imaju šansu da se „preokrenu" i dalje traje. A usta i dalje puna restrukturiranja.

Petrica Đaković

NIN, br. 3366, 2. jul 2015.


Vezane knjige:
KAKO RESTRUKTURIRATI KOMPANIJU – Principi i primeri
Vaš komentar (sva polja su obavezna, vaša e-mail adresa neće biti vidljiva na sajtu)
CAPTCHA Image
Datum: 13.07.2015.

Datum: 13.07.2015.

Naši partneri
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu Narodno pozoriste RS Beogradsko dramsko pozorište Bitef teatar Nova iskra Muzej Republike Srpske Akademija umetnosti Muzejsko duštvo Srbije Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske