Italijanski nedeljnik PANORAMA, 29.09.2015.

Romana Petri Sinovi istoga oca

(Mikele Lauro, Panorama, 2.juni 2013.)

 

Sinovi istog oca, različitih majki, odvojeni godinama. Sudbina, porodice, nepraštanje, odvojili su ih naizgled trajno. Kako vreme prolazi, smanjuju li se distance i suočavaju li se sa sopstvenom ‘mračnom stranom’?
 ‘Ludilo koje dolazi od Boga daleko je lepše od mudrosti ljudskog porekla.' Nekoliko hiljada godina pre Frojda i Junga Platonov Fedar iznenadio je sagovornike ovim kasnije veoma poznatim paradoksom koji objašnjava kreativne interpretacije i sve drugo nastalo od Apolonovog i dionizijskih kultova. Iz ove klasične i književne tradicije  velikih porodičnih romana izrasta i roman Sinovi istog oca Romane Petri.
Drama se odvija u privatnom prostoru i inicirana je odvajanjem, kajanjem i mržnjom. Figura oca postavljena je arhetipski kao u dramskim zapletima gde se likovi na bini bore sa krivicom i sećanjima.Emocionalni vrhunac koji dolazi polako ali neminovno, razrešenje je zagonetke postojanja i vodi do katarze novog rođenja. Kao u grčkoj tragediji, žene preuzimaju ulogu hora, a muškarci su protagonisti, oličenja vrline i slabosti, sa osećanjem apsolutne moći ili nemoći.
Emilio i Đermano su geografski udaljeni, (jedan je profesor matematike u Pitsburgu, drugi u Rimu nastoji da uspe kao slikar) ali i duhovno. Ujedinjuje ih samo sećanje na oca koji je nestao, ali je prisutan posledično u porodičnim razmiricama, uzrok raspada porodice zbog svog ambivalentnog ponašanja velikodušnosti i sebičnosti, ljubavi i mržnje prema deci i ženama koje je voleo i odbacivao. Ljubomora prvenca Đermana iskristalisala se u opsesivnu potrebu za posedovanjem duha oca. Odvojen je od svih sve dok jednog dana ne odluči da pošalje pozivnicu bratu za svoju izložbu u Rimu.
Dalje se drama odvija prema zakonima fragmentarnosti, detalji se ističu u svojoj sofisticiranosti, stvari koje smo zaboravili: razgovor i jezik porodice, dnevni rituali, miris kuće zamenili su red matematike i nered umetnosti. Pa ipak, u minskim poljima psihe kriju se  sećanja na apsolutizam, stradanje dece, čudovište u koje se obično pretvara krotkost, doprinos naizgled slabih, prezir i umor, ponos koji daje hrabrost, odanost, perfekcionizam umesto dobrobiti.
Bilo dobro ili loše,da bismo zaista nasledili očeve osobine moramo ih na neki način vratiti i u sećanja i u stvarni život. Ova Geteova tvrdnja, iskorišćena u prozi Masima Rekalkatija Telemahov kompleks ispoljava se u daljem toku jer Emilio odlazi u Rim uprkos protivljenju svoje supruge, svestan da je Đermano ono što još imaju od oca, ono ‘ludilo koje dolazi od Boga’.
Braća su vezana krvlju, ali porodica nije isto što i matematika, realnost je najčešće u haosu i dva brata će morati da prođu kroz razdore ljubomore, poniženja i kajanja, dok ne proradi krv i pre nego što bude prekasno…
Kao u Porodičnom leksikonu Natalije Ginzburg decu istog oca suočavaju dileme, emocionalna sećanja i podsvesno. U jednoj viziji života baziranoj na ciklusima rođenja i smrti, samo krvne veze dozvoliće da se prevaziđe ogromna prostorna i vremenska udaljenost: tu, pred Đermanovim slikama otvoriće se provalija smrti i identitet od koga su čitavog života bežali…
Tako ludilo smeha, plača, bola i vina ulazi i u sam književni izraz Romane Petri, povlačeći sve u dionizijski zagrljaj. U jednom trenutku čiste sreće, srce kuca po prvi put sinhronizovano sa drugima i to je pobeda instinkta, iskupljenje strasti, poniženja i kajanja. Proradila je krv, pre nego što je bilo prekasno..


Vezane knjige:
SINOVI ISTOGA OCA
Vaš komentar (sva polja su obavezna, vaša e-mail adresa neće biti vidljiva na sajtu)
CAPTCHA Image
Datum: 02.10.2015.

Datum: 02.10.2015.

Naši partneri
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu Narodno pozoriste RS Beogradsko dramsko pozorište Bitef teatar Nova iskra Muzej Republike Srpske Akademija umetnosti Muzejsko duštvo Srbije Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske