IP CLIO, 28.04.2016.

Ove sedmice u Srbiji je boravio Rui Zink, portugalski pisac, autor romana Božji dar i Ugrađivanje straha, koje je objavilo Izdavačko preduzeće Clio. Drugi roman je bio povod za susret Ruija Zinka sa čitaocima u Srbiji, budući da su upravo oni ovaj roman izabrali za svoj omiljeni tokom predizborne čitalačke konvencije Biranje pod moranje krajem februara ove godine.

Roman jednostavnog zapleta gde dvojica državnih službenika upadaju u kuću naizgled nemoćne žene kako bi ugradili instrument za sejanje straha, jer je obaveza svih građana da se plaše, pokazao se kao veoma blizak srpskoj publici iz dva razloga. Prvi su situacije o kojima Zink piše, a kojima često prisustvujemo u svakodnevnom životu – situacije u kojima neko nešto na silu pokušava da nam proda ili da nas natera na nešto što ne želimo. drugi razlog je jezik kojim je knjiga pisana – to je jezik marketinških i političkih kampanja koje su sveprisutne u medijima. Pisan pre svega za portugalske čitaoce, kako nam je autor otkrio, roman je doživeo veliko interesovanje u Srbiji pre svega zahvaljujući prevdu Hristine Vasić Tomše, koja je uspela da jezik pisca prilagodi svom maternjem jeziku i učini da roman deluje autentično i na srpskom jeziku.

Kroz razgovore Ruija Zinka sa novinarima, srednjoškolcima, studentima, pa i najširom publikom, postalo je jasno jedno: čitaoci su želeli da čuju kako je strah postao toliko prisutan u svačijem životu, a pisac je želeo da priča o spisateljskom pozivu. Tačka susreta pitanja i odgovora uvek je bila knjiga – kao način da izgradimo intimni svet, kao način da postanemo pronicljiviji, kao način da pronađemo smisao u svetu koji nas okružuje, kao način da taj svet posmatramo kroz humor.

Prilokom susreta sa novinarima na konferenciji za štampu Zink je istakao kako sve važne priče liče na mit o Tezeju, kome je nita Arijadnine kose pomogla da nađe put do Minotaura i put iz Lavirinta. "Ta nit je plod ljubavi, pozitivnog osećnja  koja se tokom vremena pretvorila u svoju suprotnost - mržnju koja je samo drugo ime za strah". Knjige su. međutim, poput ove rijadnine niti, jer su uređena celina izgrađena na osnovu smisla i unutrašnje strukture koja ih vodi. Zato knjige, kao i ljubav, daju smisao životu.

Usledio je izlet u Loznicu i Tršić, gde je Zink posetio stalnu postavku slika Miće Popovića u Centru za kulturu “Vuk Karadžić”, a potom i muzejski kompleks Tršić. U Tršiću je Zink posetio Muzej jezika i pisma, priloživši tri portugalske reči koje je teško prevesti na druge jezike za neki budući rečnik – saudade, desenraska i jaquinzinho, zadavši zadatak domaćim lingvistima. Zink je takođe obišao i kuću Vuka Karadžića, zanatske radionice, ali i saznao mnogo o bogatoj kulturnoj ponudi ovog kompleksa, poput letnjih likovnih radionica koje okupljaju studente iz svih krajeva sveta. Posebno zanimljiv segment posete za Zinka je bila izložba posvećena Vukovom saboru, gde je saznao pojedinosti o političkoj pozadini ove manifestacije u savremenoj istoriji Srbije.

Poslednjeg dana boravka u Srbiji Rui Zink se susreo sa učenicima Filološke gimnazije u Beogradu. Pobudivši veliko intersovanje svih prisutnih u punoj sali školske biblioteke, Zink je imao prilike da čuje kako njegovo delo zvuči na srpskom jeziku u izvedbi učenika, a on je njima za uzvrat pročitao odlomke na portugalskom. Odgovarajući na pitanja, Zink je govorio o odnosu pisca, prevpdioca i na karju, čitaoca i njihovoj ulozi u životu jednog književnog dela.

Zink je istakao da dobar prevodilac znatno izmeni knjigu. Ako se ova knjiga dopala čitaocim au Srbiji, znači da je prevodilac dobro uradio svoj posao. Italijani imaju izraz tradutore - traditore, što znači da je prevodilac istovremeno i izdajnik. I on to i jeste, ne samo zato što izneverava svog pisca i služeći svom jeziku u mnogome izmeni ono što je napisano, već na neki način izneverava i sopstveni jezik jer u njega unosi nešto spolja.

Pisac je neko ko ima mnogo glasova u svojoj glavi, nastavio je Zink. Kada počne da piše, misli da je genije, da je veoma originalan. Zatim, tokom pisanja, on postaje svestan da se glasovi mnogih pisaca koje je čitao probijaju kroz njegov stil. Do kraja pisanja knjige on shvata da ima porodicu među drugim piscima. Zato je važno čitati i imati otvoren um kako biste uspostavili svoj stil, zaključio je Zink.

„Kao pisac znam kuda želim da moja knjiga ide. Ali knjiga je odlična samo onda kada postane više od onoga što sam ja želelo. U suštini, ja sam umetnik koji piše. Pokušavam da pratim muziku knjige, jer knjiga je ples sa rečima i idejama. Volim da moja knjiga donekle prati očekivanja čitaoca, a onda kada čitalac misli da zna šta će se desiti, volim da mu izvučem tepih ispod nogu. Fikcija je način da pitate čitaoca da li obraća pažnju, da li je budani, jer stavri se dešavaju onda kada niste budni.“

„Likovi u knjizi su poput prodavaca. Knjiga se zasniva na vrlo jednostavnoj ideji – dvojica tipova vam pokucaju na vrata i nešto žele da vam prodaju. To se dešava danas širom sveta – ljudi vas presreću i teraju da kupite nešto što vam uopšte ne treba. Takva vrsta nasilja je svuda – i u politici, i u religiji. Živimo u društvu koje stalno pokušava da nam nešto proda po svaku cenu. Mislim da suština našeg postojanja na ovom svetu nije samo u kupovini. Zapravo, biblioteke funkcionišu po principu besplatne usluge. Premo tome, postoji drugačiji način izuzev onog da stalno maltretirate ljude i gurate se u želji za uspehom“ – poručio je Zink beogradskim srednjoškolcima.

Potom se Zink susreo i sa studentima portugalskog jezika na Filološkom fakultetu, što je za njih bila nova prilika za razgovor sa autentičnim govornikom ovog jezike.

Rui Zink je posetu Srbiji i Beogradu završio susretom sa najširom publikom u Domu omladine Beograda. Pored autora, govorili su i Zoran Hamović, glavni urednik Izdavačkog preduzeća Clio, Dejan Tiago Stanković, pisac i prevodilac, Hristina Vasić Tomše, koja je prevela roman na srpski jezik i Žarko Trebješanin, psiholog. Za prevod sa portugalskog jezika bio je zaslužan Jovan Tatić.

Veče je otvorio Zoran Hamović, napomenuvši kako je rui Zink jedan od onih pisaca koji se ne plaše da kažu da ne pišu za glupe čitaoce, već za one radoznale, koje voli da dovodi u kreativnu zabunu. Strah je ključna reč savremenog doba, zaključio je Hamović, ali zato umetnost zastrašuje politiku zastrašivanja.

Hristina Vasić Tomše govorila je o saradnji sa samim autorom dok je prevodila njegovo delo, ali i popularnosti kratke forme kod savremenog čitaoca. Reč je preuzeo Dejan Tiago Stanković, primetivši da je u vezi sa ovom knjigom najbolje to što je ona otvorena za interpretacije. Tako je i on u katalogu strahova koje je Zink pobrojao u svom romanu pronašao kompletan program jedne političke stranke, što je i podelio sa čitaocima. 

Žarko Trebješanin je skrenuo pažnju da je osećanje straha oduvek bilo važno za opstanak čoveka, napravivši razliku između realnih i iracionalnih strahova. Realni su oni koji nam obezbeđuju opstanak, dok su iracionalni oni koji su stečeni i usled kojih postajemo podložni manipulacijama. To je strah o kom govori ovaj roman. Trebješanin je takođe napravio i razlku između osećanja straha i strepnje, istakavši da je prvo osećanje lokalizovano i ima svoj konkretni objekat, a drugo je fluidno i lebdeće zbog čega se teže nosimo sa njim – ovaj roman upravo stvara atmosferu strepnje. Roman dakle govori o svetu iz kog je ljudskost iščezla i gde su ljudi podlegli uverenju da moraju biti okrutni kako bi opstali. Humor i ironija nam, međutim, pomažu da se ne osećamo bespomoćno i nose poruku da oni koji seju strah uvek prave fatalnu grešku i padaju u spostvenu zamku.

Na kraju se prisutnima obratio i sam autor, pronašavši nove metafore za poziv kojim se bavi: „Knjiga je muzika, knjiga je forma, ona treba da bude savršena kao jaje. Čitalac treba to jaje da razbije i da u sredini nađe žuto sunce okruženo belim, a tamo može da bude i pile, ili dinosaurus – možda je zmijsko jaje. Smisao jajetu daje onaj ko ga razbije. Drago mi je kao piscu da čujem ova mišljenja jer je moje jaje navelo ljude na razmišljanje.“

Istakavši da je pribegavanje nasilju uvek odraz nemoći, Zink je rekao: „Živimo u industriji straha i u industriji zaduživanja. I u industriji terorizma. Ima mnogih koji kažu da su ljudi u Parizu i Briselu imali puške mogli su da se brane od terorista, ali tako razmišljajeu šestogodišnjaci.“

Zahvalivši se svom izdavaču u Srbiji, kao i Hristini Vasić Tomše, Zink je napomenuo da je upravo prevodilac odgovoran za to što jedna knjiga može da putuje i što srpski čitaoci mogu da čuju muziku ove knjige.

Zink je nastavio osvrnuvši se i na roman Ugrađivanje straha i predstavivši ga kao delo koje se bori protiv nove ideologije realizma – verovanja da je stvarnost samo jedna i da je svi moramo prihvatiti kao takvu. Kako je Zink primetio, danas je najteže sačuvati svoj unutrašnji svet, a ostati svestan onoga što se dešava oko nas. Živimo u vremenu kada je razum znak slabosti, a infantilne osobe imaju apsolutnu vlast, tako da ne znamo da li da plačemo ili da se smejemo. Zato Zink u humoru vidi mogućnost odbrane.

Gostovanje Ruija Zinka u Srbiji podržao je Institut Kamoiš.


Vezane knjige:
BOŽJI DAR
UGRAĐIVANJE STRAHA
Vaš komentar (sva polja su obavezna, vaša e-mail adresa neće biti vidljiva na sajtu)
CAPTCHA Image
Datum: 04.05.2016.

Naši partneri
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu Narodno pozoriste RS Beogradsko dramsko pozorište Bitef teatar Nova iskra Muzej Republike Srpske Akademija umetnosti Muzejsko duštvo Srbije Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske