Drago mi je što vidim da je Psihologija zla prevedena na srpski. Takođe sam zahvalan za priliku da napišem predgovor ovom prevodu. Iščezavanje empatije može se desiti bilo gde, i događaji koji su se desili u Bosni između 1992. i 1995. godine najjasniji su podsetnik kako je empatija krhka i kako se, u određenim socijalnim i političkim uslovima, može ugasiti. Nisam istoričar, pa njima ostavljam da odrede verodostojnost sledeće informacije (prvi izvor je vebsajt Human Rights Watch): „Dva koncentraciona logora, Omarska i Keraterm, bila su mesta gde su izvršavana ubistva, mučenja i surova ispitivanja. Treći, Trnopolje, imao je drugu svrhu, služio je kao oblast za masovnu deportaciju uglavnom žena, dece i staraca, a tamo su se takođe odvijala i ubistva i silovanja. Četvrti, Manjaču, bosanski Srbi zvali su 'logor ratnih zarobljenika', iako su većinu, ako ne i sve zatočenike, činili civili... Komisija eksperata ustanovila je da je sistematsko uništavanje Bošnjačke zajednice u oblasti Prijedora odgovaralo definiciji genocida.“

Moj drugi izvor preuzet je s vebsajta Vikipedija: „Rezultat masakra u Srebrenici, koji se odigrao jula 1995. godine, bilo je ubistvo više od 8000 Bošnjaka (bosanskih Muslimana), uglavnom muškaraca i mladića, koje su počinile jedinice Vojske Republike Srpske (VRS). Generalni sekretar Ujedinjenih Nacija opisao je masovno ubistvo kao najgori zločin na evropskom tlu nakon Drugog svetskog rata. Žalbeno veće Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) donelo je presudu 2004. godine da je masakr predstavljao genocid. Zaključeno je da prisilno raseljavanje između 25000 i 30000 bošnjačkih žena, dece i starih, praćeno masakrom, predstavlja dokaz koji potvrđuje da su članovi glavnog štaba VRS-a imali nameru da izvrše genocid. Međunarodni sud pravde (MSP) složio se februara 2007. godine s presudom MKSJ-a.“

Ova knjiga nastoji da razume pod kojim uslovima prosečni ljudi mogu da izgube empatičnost. Rat predstavlja skup uslova koji je takav da smo spremni da branimo sopstvenu grupu i demonizujemo drugu. U takvom stanju uma, možemo dehumanizovati pripadnike druge grupe, smatrajući da oni nemaju prava, osećanja, posmatrajući ih kao obične objekte. Rat sadrži mnoge socijalne faktore (konformizam, pokornost autoritetu, propagandu i ekstremna ideološka uverenja) koji mogu dovesti do iščezavanja empatije, ali takođe postoji mnoštvo bioloških faktora koji mogu učiniti da se krug empatije u mozgu ugasi ili da se ne razvije na uobičajen način. Naravno, biološki i socijalni faktori su u interakciji. Empatija je jedan od najvrednijih ljudskih resursa: bez nje postajemo spremni da se međusobno povređujemo, ali uz nju smo u stanju da tražimo pomirenje, čak i nakon najgorih zločina. Uz empatiju postoji šansa da će uverenje agresora da je 100% u pravu ustupiti mesto izvinjenju za nasilne postupke; da će se bol žrtve smanjiti zahvaljujući osećanju da ju je neko čuo; i da će obe strane doći do šire slike i videti da postoji više perspektiva, a ne samo njihova.

 Sajmon Baron Koen, Kembridž, 2012.