Prošlo je tačno pet godina od događaja koji je potresao „Živopisnu zemljicu podno Sićušnih planina“, kako Slovačku, sa jetkom ironijom, naziva Arpad Šoltes.

Zašto nismo smeli da ostanemo indiferentni prema ubistvu novinara Jana Kucijaka i njegove verenice?

Zato što nam je ambijent u kome se odigralo, nažalost, prilično poznat? Zato što su ubistva novinara upisana i u naše pamćenje? Ili pak stoga što se sa svakim od njih iznova u pitanje dovodi opstanak, dignitet i suština jedne vokacije, a istovremeno potvrđuje trulež sistema koji jede svoju decu, u kome niko nije bezbedan?

I sam istraživački novinar, Šoltes je, potaknut Kucijakovim slučajem, za odgovorima počeo da traga u fikciji. Napisao je briljantan politički triler u kome se priče pojedinačnih likova pretvaraju u lakmus papir na kome se jasno ocrtava režim u kojem ne postoje granice između mafije i politike, zločina i zakona, delo u kome sva zbivanja sugerišu samo jedno – život je bezvredan, smrt je roba. Sa romanom Svinja, Šoltes je pred slovačko društvo postavio ogledalo u kome možemo da prepoznamo vlastiti odraz... A ogledalo, to dobro znamo, ne treba kriviti za to što je lice ružno. 

„Danas više ne treba da se plašim da će me neko premlatiti ili upucati iz auta samo zato što mu se ne sviđa moja frizura, što se devedesetih godina moglo desiti. A takođe sam govorio da danas novinare više ne mlate, već pošalju advokate u odelima šivenim po meri i svilenim kravatama, koji će ih likvidirati daleko pouzdanije. A baš to sam govorio recimo nedelju dana pre nego što su ubili Jana i Martinu. Za mene je to bio neshvatljivi eksces nekog psihopate koji je sigurno prolupao. Ni najglupljem idiotu ne bi palo na pamet da ubije novinara jer se zna da će se  sva energija države koncentrisati na tu stvar a rat protiv države se ne može pobediti. Ja sam tvrdio da to nije moguće da neko napadne novinara, da bi to bilo bespotrebno, glupo i kontraproduktivno. Pa na kraju krajeva baš tako je i bilo. Neko je time ujedno odstranio i sebe i čitavu političku ganrituru koja ga je štitila.“

U intervjuu sa Natašom Holinovom Šoltes je aktuelni položaj novinara rečito opisao, u romanu Svinja ga je živopisno, upečatljivo i gorkom kritičkom oštricom uprizorio. Šta se sa mladim i beskompromisnim novinarom na njegovim stranicama desilo, možete da pretpostavite.

Po sklapanju korica, ostaje ipak pitanje: šta ćemo sa licem u ogledalu?