Kiš – jedna priča
18.08.2015.
|
#Kiš – jedna priča
Ne sećam se tačno kada sam prvi put čitao Danila Kiša. Ne sećam se ni prve njegove knjige koja mi je došla do ruku. Zasigurno nikakav podsticaj za to nisam dobio u školi. Mislim da mi je jedna njegova fotografija u dnevnim novinama probudila interesovanje za „Rane jade“. Nemoguće je ne reagovati na tako „istinito“ lice. Bogdan Tirnanić će jednom prilikom zapisati da ga je Kiš izgledom i ponašanjem podsećao na Kita Ričardsa. To poređenje prijalo je mojoj mladićkoj idolatriji. Možda sam video onaj njegov razgovor sa Borom Krivokapićem u ateljeu Radomira Reljića, dok pali cigaretu za cigaretom i nervozno provlači prste kroz dugu, gustu kosu; možda onaj efektan govor povodom dodeleAndrićeve nagrade. Čudni su putevi čitalački. Ugledao sam sveta iste one godine kada je objavljen roman „Bašta, pepeo“. Sa jedanaest godina nisam mogao da čitam „Grobnicu za Borisa Davidoviča’’, niti dve godine kasnije da razumem „Čas anatomije“…
Pa ipak, taj događaj - za moje formativne godine važan koliko i otkriće rokenrola, džeza i filma – odrediće estetske i/ili etičke domete literature, njene vrhunce merljive sa knjigama tek nekolicine pisacadruge polovine dvadesetog veka. To je važno čitalačko, ali i ljudsko iskustvo. Kišova velika pobeda duha i dara u susretu sa Holokaustom i Gulagom obavezuje ne samo zbog toga što je tematizovao i osuđivao dva najveća zla prošloga i mnogo vekova unazad, već pre svega zbog načina na koji je to uradio. A raspad Jugoslavije koji će uslediti nedugo posle smrti „poslednjeg jugoslovenskog pisca“, uz kanonadu nacionalističkog bezumlja i svireposti višegodišnjeg rata, dakle u vreme kada će zloćudnost moralne mimikrije prerasti u pakao moralne mizerije, više nego ikad za ispisnike moje i inih generacija potvrdiće gotovo ultimativnu važnost Kišovog dela. Makar i prećutano, poznavanje života i literature pisca „Peščanika“ predstavlja uvod u svaki smisleni razgovor o književno-istorijskim temama.
Istovremeno, sa njim se na mnoge od čitalaca širio i krug uticaja čitavog niza pisaca čiju je važnost apostrofirao u esejima, polemikama i intervjuima. Nisam siguran da bih svetove Bruna Šulca, Hermana Broha, Roberta Muzila, Artura Kestlera, Borhesa, Nabokova, Kenoa, pa i Lotreamona, Mandeljštama i Cvetajeve, Adija i Petrija, upoznao sa tako vatrenom znatiželjom bez „preporuke“ Danila Kiša. Priznajem da bi mi i književne karijatide Andrića, Krleže i Crnjanskog bile manje veličanstvene da se upravo on nije pozivao na njih kao na književnu baštinu jezika na kome je pisao.Na kraju, esnafsko bratstvo kojem je pripadao, taj već pomalo mitski kružok Kiša, Borislava Pekića, Mirka Kovačai Filipa Davida, redak je primer male književne zavere četvorice prijatelja spram presije ideološke i nacionalističke učmalosti, provincijalizma i basnoslovnog narcizma komesara i barbarogenija.
Pomenute činjenice mogu nekome zazvučati kao opšte mesto jedne književne pasije, ali ja želim da kažem da nije nimalo slučajno što je pitanje koje mi se kao novinaru gotovo uvek spontano nametalo tokom brojnih intervjua sa piscima glasilo: Da li ste poznavali Danila Kiša i šta mislite o njegovim knjigama? Osim što su vrednosno pozicionirali sagovornika u mom književnom Panteonu, odgovori su često dopunjavali legendu o Kišovoj strasnoj meri života i literature, tačnije, legendu o čoveku koji je s osećanjem najvišeg reda posvećenosti nosio teret znaka jednakosti između života i literature.
Mark Tompson ispisao je priču o Danilu Kišu upravo iz perspektive čitalačkog otkrića jednog nepoznatog književnog kontinenta. Zadivljenost se oseća na svakoj stranici biografije „Izvod iz knjige rođenih“. Biće da su sve ljubavi vezane za Danila Kiša manje-više sudbinske.
“Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam“, tvrdio je Kiš. Njegov biograf ne samo što nudi ubedljiv odgovor i na „večna pitanja forme“ (Kišov život i priključenija u knjizi se odvijaju po redu i rasporedu faktografije koju je predočio u njegovom čuvenom tekstu „Izvodu iz knjige rođenih“), već ispisuje jednu začuđujuće interesantnu knjigu u vreme kada većina osvedočenih „kišologa“ veruje da se o tom genijalnom piscu više nema šta važno niti reći niti mu se može štogod važno poreći od strane frustriranih čaršijskih piskarala nultokalibarskog žanra.
Nije dakle ovde reč o mrtvozorničkom životopisu jednog slavnog pisca, koji se hronološki drži pukih činjenica u nedostatku razumevanja i snage za dublje poniranje u motive i uzročno-posledične veze njegovih pisanija i muke duhu i telu. Tompson odlično razume kontekst i podtekst, kako književni tako i istorijsko-politički, u kojima se odvija Kišova porodična i spisateljska drama, ne dovodeći u pitanje pouzdanost svedoka i svedočanstava. Čitajući ovu knjigu mi iznova doživljavamo bliski susret sa Kišovim remek-delom. Ponovo zalazimo u lavirinte njegove intime, dokumentarni fragmenti utemeljeni u fikciji izgledaju nam istinitije, dok odabrani citati u novom kontekstu proširuju naš pristup njegovom delu.
Ne manjkaju ovoj knjizi ni indiskretni detalji koji se tiču izneverenih prijateljstava, bračne vere i nevere, prejakih reči i pijanih noći, ali svi oni su u funkciji namere da se biografija pisca rasvetli iz više planova. Kao na nekom kubističkom platnu, u Tompsonovoj knjizi smenjuju se Kišova rodna Subotica; Kerkabarabaš, rodno selo njegovog oca Eduarda; Cetinje, gde su živeli njegova prerano umrla majka, a kasnije, kod ujaka, i Kiš sa sestrom Danicom; Novi Sad 1939. godine, u vreme antijevrejskih zakona u Mađarskoj, gde je u Uspenjskoj crkvi kršten u pravoslavnu veru, što mu je spasilo život; Beograd, gde 1954. godine dolazi na studije, kada se, kako će jedan britanski posetilac zapisati, iz zvučnika na Kalemegdanu čuju „politički govori ili ekstatična melanholija srpske narodne muzike“ i gde će Kiš definisati sreću kao sedenje u kafani uz piće, a spisak kafana uneti u svoj prvi roman „Mansarda“; Strazburg, gde je prevodio Rejmona Kenoa, Verlena, Korneja i Adija, a zajedno sa Mirjanom Miočinović i Lotreamonova „Maldororova pevanja“; Bordo, gde radi kao lektor i upoznaje studentkinju Paskal Delpeš, kasnije prevodioca i njegovu drugu suprugu; konačno Pariz, gde živi među našijencima u desetom arondismanu u nekoj vrsti dobrovoljnog izganstva, gde će i umreti u 54. godini, sa žalom što nikada nije napisao bestseler da bi vasceli dan „sedeo pred kafeom La Coupole, pijuckao Courvoiser, pušio Gauloises i gledao svet kako prolazi“. Mark Tompson nas uvodi u proces preobražajajedne intimne geografije u tekst „genija konkretnog vremena, iskustva i mesta“ (Nadin Gordimer).
Analizirajući stilske karakteristike Kišovog rukopisa, Tompson na jedom mestu citira psihoterapeuta Adama Filipsa koji primećuje da „nas svako ko nas upozna izmišlja, sviđalo se to nama ili ne“. Kroz sećanja, zapise savremenika i korespondenciju Kišova ličnost prelama se kroz desetine likova u ogledalu epohe. Razlike se manje vidljive od srodnosti po recepciji njegovih knjiga. Kroz biografske podudarnosti sa drugim piscima, kroz književne i kulturološke paralele ta srodnost postaje još vidljivija kao ideal svake književne avanture, kao veličanstvena potraga za izgubljenim vremenom.
Pesnik Oktavio Paz zapitaće se u svom eseju o slavnom portugalskom poeti Fernandu Pesoi da li pisci uopšte imaju biografiju, jer njihova biografija je njihovo delo. Mark Tompson je ubedljivo pokazao da je za pisanje biografije velikog pisca neophodno razumevanje njegovog dela, ali i iskrena posvećenost vrednostima zbog kojih atribut „veliki“ tako retko stoji uz ime pisca. Stoga je njegova biografska knjiga o Danilu Kišu i knjiga duboke odanosti, ne manje retke među književnim biografima.
Zoran Jeremić
gl.urednik časopisa Medjaj Užice
Ne sećam se tačno kada sam prvi put čitao Danila Kiša. Ne sećam se ni prve njegove knjige koja mi je došla do ruku. Zasigurno nikakav podsticaj za to nisam dobio u školi. Mislim da mi je jedna njegova fotografija u dnevnim novinama probudila interesovanje za „Rane jade“. Nemoguće je ne reagovati na tako „istinito“ lice. Bogdan Tirnanić će jednom prilikom zapisati da ga je Kiš izgledom i ponašanjem podsećao na Kita Ričardsa. To poređenje prijalo je mojoj mladićkoj idolatriji. Možda sam video onaj njegov razgovor sa Borom Krivokapićem u ateljeu Radomira Reljića, dok pali cigaretu za cigaretom i nervozno provlači prste kroz dugu, gustu kosu; možda onaj efektan govor povodom dodeleAndrićeve nagrade. Čudni su putevi čitalački. Ugledao sam sveta iste one godine kada je objavljen roman „Bašta, pepeo“. Sa jedanaest godina nisam mogao da čitam „Grobnicu za Borisa Davidoviča’’, niti dve godine kasnije da razumem „Čas anatomije“…
Pa ipak, taj događaj - za moje formativne godine važan koliko i otkriće rokenrola, džeza i filma – odrediće estetske i/ili etičke domete literature, njene vrhunce merljive sa knjigama tek nekolicine pisacadruge polovine dvadesetog veka. To je važno čitalačko, ali i ljudsko iskustvo. Kišova velika pobeda duha i dara u susretu sa Holokaustom i Gulagom obavezuje ne samo zbog toga što je tematizovao i osuđivao dva najveća zla prošloga i mnogo vekova unazad, već pre svega zbog načina na koji je to uradio. A raspad Jugoslavije koji će uslediti nedugo posle smrti „poslednjeg jugoslovenskog pisca“, uz kanonadu nacionalističkog bezumlja i svireposti višegodišnjeg rata, dakle u vreme kada će zloćudnost moralne mimikrije prerasti u pakao moralne mizerije, više nego ikad za ispisnike moje i inih generacija potvrdiće gotovo ultimativnu važnost Kišovog dela. Makar i prećutano, poznavanje života i literature pisca „Peščanika“ predstavlja uvod u svaki smisleni razgovor o književno-istorijskim temama.
Istovremeno, sa njim se na mnoge od čitalaca širio i krug uticaja čitavog niza pisaca čiju je važnost apostrofirao u esejima, polemikama i intervjuima. Nisam siguran da bih svetove Bruna Šulca, Hermana Broha, Roberta Muzila, Artura Kestlera, Borhesa, Nabokova, Kenoa, pa i Lotreamona, Mandeljštama i Cvetajeve, Adija i Petrija, upoznao sa tako vatrenom znatiželjom bez „preporuke“ Danila Kiša. Priznajem da bi mi i književne karijatide Andrića, Krleže i Crnjanskog bile manje veličanstvene da se upravo on nije pozivao na njih kao na književnu baštinu jezika na kome je pisao.Na kraju, esnafsko bratstvo kojem je pripadao, taj već pomalo mitski kružok Kiša, Borislava Pekića, Mirka Kovačai Filipa Davida, redak je primer male književne zavere četvorice prijatelja spram presije ideološke i nacionalističke učmalosti, provincijalizma i basnoslovnog narcizma komesara i barbarogenija.
Pomenute činjenice mogu nekome zazvučati kao opšte mesto jedne književne pasije, ali ja želim da kažem da nije nimalo slučajno što je pitanje koje mi se kao novinaru gotovo uvek spontano nametalo tokom brojnih intervjua sa piscima glasilo: Da li ste poznavali Danila Kiša i šta mislite o njegovim knjigama? Osim što su vrednosno pozicionirali sagovornika u mom književnom Panteonu, odgovori su često dopunjavali legendu o Kišovoj strasnoj meri života i literature, tačnije, legendu o čoveku koji je s osećanjem najvišeg reda posvećenosti nosio teret znaka jednakosti između života i literature.
Mark Tompson ispisao je priču o Danilu Kišu upravo iz perspektive čitalačkog otkrića jednog nepoznatog književnog kontinenta. Zadivljenost se oseća na svakoj stranici biografije „Izvod iz knjige rođenih“. Biće da su sve ljubavi vezane za Danila Kiša manje-više sudbinske.
