Cenzura ili monopol na istinu

28.04.2016. | #Cenzura ili monopol na istinu

Novi magazin, 28. april 2016. Dok iščekujemo da iz štampe izađe Monopol na istinu, istraživanje istoričarke Radine Vučetić koje se bavi fenomenom "cenzure bez cenzure", prenosimo intervju koji je dala za Novi magazin. [caption id="attachment_519" align="alignleft" width="300"] foto: Zoran Raš[/caption] Razotkrivajući oblike cenzure u socijalističkoj Jugoslaviji, istoričarka Radina Vučetić u novoj knjizi Monopol na istinu posredno odgovara i na pitanje zašto i kada vlasti pribega-vaju zabrani stvaralaštva i izražavanja. Nesumnjivo, smatra autorka, cenzuri se pribegava u vremenima kada vlast gubi tlo pod nogama. “Slučaj” socijalističke Jugoslavije i Srbije unutar nje više je nego ilustrativan, a istovremeno umnogome objašnjava i novo vreme s novim oblicima neformalne cenzure i sledstvene autocenzure Kako komentarišete da se cenzura javlja u prelomnim trenucima, kada vlast gubi legitimitet? I da li je razumevanje cenzure šezdesetih i sedamdesetih važno za razumevanje cenzure danas? Pojačavanje nasilja, a cenzura jeste vrsta nasilja, po pravilu je pokazatelj uzdrmanog legitimiteta onih koji nasilje vrše. Zbog toga sam izabrala da mi cenzura bude “lakmus-papir” kroz koji ću pratiti kako je Partija izgubila legitimitet već krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Iako je prva snažna kritika političkog monopola Partije stigla iz njenog vrha, od Milovana Đilasa, svi kasniji pritisci i osude kritičara sistema pokazivali su i gubitak legitimiteta, ali i stvaranje neke vrste opozicije sistemu, koja je osporavala monopol te vlasti. Cenzurisanjem umetnosti i umetnika, i to u zemlji koja je od sukoba sa Staljinom imala visok stepen umetničkih sloboda i bila otvorena za modernizam i avangardu, Partija je pokazala da u njoj nije bilo ni snage, ni sposobnosti, a izgleda ni volje za nužne promene. U prethodnoj knjizi bavila sam se liberalizacijom, demokratizacijom, amerikanizacijom, velikim slobodama u kulturi koje nisu bile tipične za jedno socijalističko društvo. Sada sam pokušala da pratim zašto je došlo do promena, zašto je u jednom periodu, naročito posle 1968, došlo do pojačavanja cenzure i onda sam shvatila da meni bavljenje cenzurom predstavlja svojevrsni lakmus-papir da vidim kad je Partija, zapravo, izgubila legitimitet i na kojim temama. Naravno, uvek kad se bavite određenom temom vučete i svoju današnjicu sa sobom: svi smo poslednjih meseci svedoci intenziviranja različitih vrsta pritisaka i na medije, primera cenzure u pozorištu i na izložbama, tako da na neki način to govori, ili bar ja verujem da govori, o tome da i ova sadašnja vlast gubi svoj legitimitet. Disidentstvo se uvek vezuje za cenzuru, odnosno progon, posebno umetnika. Kako biste ocenili Yu-disidentsku scenu, šta je razlikuje od disidentstva iza tzv. Gvozdene zavese? Sve. Da, pitanje proganjanih, osporavanih i cenzurisanih umetnika neminovno otvara pitanje disidenata, što je jedno od opštih mesta u pogledima na jugoslovensko socijalističko nasleđe. Od pada komunizma u Jugoslaviji njeni disidenti su kačili svoje “disidentstvo” na revere kao prvoboračke značke. Mislim, međutim, da je ovdašnje disidentstvo neuporedivo sa disidentstvom iza Gvozdene zavese. Oni koji su se najviše kitili titulom “disidenata”, naročito krajem osamdesetih i početkom devedesetih, bili su daleko od disidenata Sovjetskog Saveza i zemalja Istočnog bloka i najčešće su dobro živeli u Partiji, uz Partiju, od Partije, ali i mimo Partije. Životi disidenata, poput Aleksandra Solženjicina ili Vaclava Havela, neuporedivi su sa životima, recimo, Dobrice Ćosića i Antonija Isakovića. Dok su prvi platili visoku cenu svog disidentstva u gulazima i zatvorima, a njihova dela su u njihovim zemljama mogla da se čitaju samo kao samizdati, kod nas je, recimo, Dobrica Ćosić živeo na Dedinju, bio u izdavačkim savetima najznačajnijih kuća, jedan od najtiražnijih pisaca čija su dela bila i u školskoj lektiri. Činilo se često da su “disidenti”, naročito oni s nacionalističkih pozicija, na neki način bili zaštićeni od sistema, a često kao i da su bili u saglasju s njim. Crni talas, prepoznatljiv po filmu, smatra se jednim od najznačajnijih kulturnih pokreta i kritike socijalističkog režima. Koliki su zaista bili njegovi dometi? Crni talas je paradigma socijalističke Jugoslavije. Filmovi crnog talasa spadaju u najveće domete jugoslovenske kinematografije i najbolji su pokazatelj jugoslovenskog socijalističkog pluralizma. Finansirajući filmove Živojina Pavlovića, Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika i Lazara Stojanovića, u kojima je kritikovan socijalistički sistem, vlast je manifestovala određenu demokratičnost. Nju je pokazivala, iako možda i iz pragmatičnih razloga, šaljući upravo ove filmove na najprestižnije međunarodne festivale. Autori su bili ljudi iz Partije, koji su iz nje kasnije izbacivani ili su izašli, ali to su ljudi leve opcije. Početak “ubijanja” crnog talasa je 1969, posle studentskih demonstracija i sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj, a njegova konačna likvidacija bila je 1973. hapšenjem Lazara Stojanovića, odlaskom u emigraciju Dušana Makavejeva, Aleksandra Petrovića i Želimira Žilnika, kao i degradacijom Živojina Pavlovića na FDU; to su pokazatelji kada je jugoslovenski socijalizam sa ljudskim licem izgubio to lice. Ubijanjem najboljeg što je imala u kinematografiji, a time i ubijanjem sopstvene pozitivne slike koju su, iako su Jugoslaviju bojili crnim tonovima, stvarali upravo reditelji crnog talasa, Partija je sigurnim koracima išla i u sopstveno (od) umiranje. Srbija se, smatraju Sveta Lukić i Nikola Milošević, u Jugoslaviji izdvojila po “neverovatno velikom broju” administrativnih zabrana u periodu posle 1968. godine. Da li je to tačan utisak? Kvantifikacije cenzure su teške i samim tim nezahvalne. Revizionistička istoriografija manipuliše brojem cenzurisanih dela u Srbiji, za koje ne postoje relevantni dokazi. Cela stvar oko cenzure ima svoje dve strane i dva lica, kao i socijalistička Jugoslavija. S jedne strane, Srbija je bila centar demokratskih strujanja i alternativne i prema sistemu kritički nastrojene umetnosti, i u tim slobodama nije mogla da se poredi, recimo, sa Bosnom, a sa druge strane mnogi pritisci od 1969. godine ukazuju na pojačanu represiju i od tada se beleži zaista veliki broj zabrana, s prvim “udarnim talasom” 1969. godine i drugim posle smene liberala 1972. i 1973. godine. Danas se malo zna o Kongresu kulturne akcije. Šta je u osnovi toga i koliko su, uz uništavanje tzv. šunda, odstranjivana i ozbiljna dela? [caption id="attachment_520" align="alignright" width="300"] Svečana slika, Mića Popović[/caption] Jedan neprimereni kulturni skandal, koji se desio za vreme održavanja Kongresa kulturne akcije, kada su na lomači spaljivani erotski časopisi Čik i Eva i Adam i krimi-romani, onemogućio je ozbiljno valorizovanje ovog skupa o kulturi. Moje analize ukazuju da je, zapravo, već ovaj kongres ukazivao na problematičan odnos vlasti prema kulturi i na vraćanje na tvrđu liniju od one koju su činili filmovi crnog talasa, avangarda u pozorištu, neoavangarda u slikarstvu. Na tom skupu se, uprkos represiji u kulturi koja se tih godina beleži, nije ozbiljnije kritički osvrtalo na zabrane umetničkih ostvarenja, već su se na njemu čuli glasovi o potrebi jačanja uticaja radničke klase na ukupan kulturni život, a u ciljevima kongresa našli su se i “elektrifikacija” i “izgradnja puteva”, koji teško da su imali veze s kulturom. Sve je to značilo udaljavanje od onoga što se do tada podrazumevalo pod slobodom stvaralaštva. Vreme je pokazalo da Partija cenzurom ništa nije dobila, da ništa suštinski nije sprečila, čak i, ili posebno ne, nacionalizam. A koliko mu je doprinela, kako ga je izrodila? Pitanje je možemo li reći da je socijalizam izrodio nacionalizam, moja istraživanja pokazuju da sistem nije mogao da se nosi s narastajućom opozicijom, bilo da dolazi sa leve ili sa desne strane. U isto vreme kada kreće uspon nacionalizma, imamo i uspon hrabre opozicije sa levih pozicija. Mnogi “slučajevi” ukazuju da je već šezdesetih nacionalizam u Srbiji bio čvrsto ukorenjen, o čemu svedoče i cenzura izložbe Milića od Mačve 1962, na kojoj je tražio da ćirilica postane jezik svih Južnih Slovena, i cenzura Moskovljevićevog Rečnika 1966, sa izrazima “srbujem”, “srbožder” i “velikosrbin”. To je i vreme doskočice o Jasenovcu, kao najvećem srpskom gradu. Izolovani nacionalistički “slučajevi” tog doba na koje je Partija reagovala uglavnom dnevnopolitički i represivno, a ne suštinski, postali su elementi pogubne i tragične nacionalne politike devedesetih. Paradoksalno je da su zabrane iz šezdesetih ukazivale na pokušaje Partije da ospori mnoge nacionalne mitove, a da su istovremeno upravo u tim godinama nastajali novi mitski obrasci te vrste, znatno kasnije instrumentalizovani do dnevnopolitičkih akcija. S mnogim nacionalistima koje je cenzurisala Partija je imala kompleksan, nekad i zaštitnički odnos. S jedne strane vlast je kažnjavala nacionalizam u literaturi, ali je sa druge strane za “nacionalističku književnu opciju” sve vreme postojao prostor, i to mahom u zvaničnim izdavačkim kućama i književnim časopisima pod kontrolom vladajuće partijske i državne elite. Da li je nacionalistička opcija bila jedina “opoziciona” opcija u vreme kojim ste se bavili? Iako je nacionalistička opcija bila dominantna, postojao je i drugi put koji je bio vidljiv već šezdesetih godina, kada pored zaokupljenosti nacionalnom idejom sve veći prostor zadobija i kritika Partije s levice. Vraćanje u šezdesete pokazuje da su, zapravo, već tada bila profilisana dva moguća puta srpske elite, koja su i danas, skoro pola veka kasnije, dva puta kojima ona ide. Ono što je, međutim, uočljivo jeste da je postupak Partije prema “nacionalistima” unutar intelektualne opozicije bio blaži nego prema onima koji su je kritikovali s levih pozicija. Ako se uporede, na primer, filmografije reditelja crnog talasa sedamdesetih godina i bibliografije Dobrice Ćosića i Antonija Isakovića u istom periodu, stiče se utisak o “povlašćenom” položaju nacionalističke elite. Dobrica Ćosić i Antonije Isaković bili su objavljivani i čitani pisci sa visokim statusom u društvu i posle kritika i cenzure, dok je Lazar Stojanović bio na robiji, a Dušan Makavejev, Želimir Žilnik i Aleksandar Petrović u izgnanstvu. Uprošćeno rečeno, Partija je na desne ideje samouvereno odmahivala rukom uz poneki šamar, a levih ideja izvan svog kruga suštinski se plašila. Kada govorite o mehanizmima cenzure, vi govorite o “cenzurisanju bez cenzure”. Šta je to značilo i ko su bili cenzori? [caption id="attachment_522" align="alignleft" width="204"] Monopol na istinu, korice, IP Clio[/caption] U socijalističkoj Jugoslaviji nije bilo institucionalizovane cenzure, čime je Partija pokušavala da sa sebe skine odgovornost za zabrane. Izostanak zvanične cenzure, sem u slučaju filmova koji su bunkerisani, ali ne zvaničnim odlukama Komisije, otvara pitanje ko su bili cenzori. Princip “cenzurisanja bez cenzora” bio je dobar zaklon za mnoge koji su to činili često samo jednim telefonskim pozivom. Moguće je, međutim, uočiti određene mehanizme – početna označavanja onoga što će doći na udar stizala su iz medija (najčešće Komunista i Borbe), iz “baze” (ponekad i od radnika iz fabrika), iz boračkih organizacija, a Partija je tek kasnije stupala na scenu. Retki su bili slučajevi da konkretne zabrane imaju personalni pečat, i to Josipa Broza Tita (Ćopićeva Jeretička priča, Kad su cvetale tikve). Stvarne nalogodavce sa imenom i prezimenom teško je pouzdano utvrditi, mada ima tragova da su određene ličnosti iz vrha Partije u mnogim slučajevima držali sve konce u rukama. Sistem je, posebno posle razdvajanja sa SSSR-om i okretanja Zapadu i nesvrstanosti, formalno propagirao pluralizam interesa, što uključuje slobodu stvaralaštva i izražavanja? U knjizi pišete o smrti socijalističkog pluralizma. Šta je on bio i zašto je “umro”? Kroz cenzuru kao svojevrsni lakmus-papir pokušala sam da objasnim šta je uticalo na smrt socijalističkog pluralizma i kako je Partija sama sebi zadala najveći udarac gušeći slobodu stvaralaštva, koja je bila jedna od njenih glavih prednosti i vrlina. Pored slike pritisaka i cenzure na umetnike, u ovom periodu postojala je međutim i druga slika srpske realnosti, jer je u isto to vreme bilo pokazatelja velikih sloboda, kao što su avangarda u umetnosti, oštre debate neistomišljenika, poput tribina u Filozofskom društvu Srbije, ozbiljni kritički tekstovi u Studentu, Praxisu, Vidicima, Korčulanska letnja škola, crni talas... Lepša strana jugoslovenskog socijalizma, koji je uvek imao Janusova dva lica, ukazuje da su to bile godine nade i da je društvo moglo odlučnije da krene u pravcu demokratizacije i liberalizacije, koliko je to bilo moguće u jednopartijskom sistemu. Zbog svega toga, do perioda restaljinizacije, koja je usledila od 1972/1973. godine, moguće je govoriti o jugoslovenskom socijalističkom pluralizmu, koji je i stvorila, ali i uništila sama Partija. Kakvi su bili dometi cenzure i da li je Partija sačuvala monopol na istinu i uspešno se izborila s tadašnjom opozicijom? Vreme je pokazalo da Partija cenzurom ništa nije dobila. Nije uspela da spreči nacionalizam, a cenzurisanjem Aleksandra Popovića, Želimira Žilnika, Dušana Makavejeva, Lazara Stojanovića, predstavnika neoavangarde, i mnogih odanih levoj ideji, izgubila je šansu da se reformiše. Iz perspektive tragičnih devedesetih godina, šezdesete i sedamdesete pogubne su i zato što je tada praktično ubijena alternativa nacionalističkoj opciji. Danas se naveliko govori o cenzuri i autocenzuri. Možemo li govoriti o kontinuitetu? Cenzura postoji oduvek, a s njom uvek i autocenzura. Od antičke Grčke do danas ona ima kontinuitet, ali je prisutnija u kriznim vremenima, u vremenima u kojima vlast oseća da gubi legitimitet, i u nedemokratskim i autoritarnim društvima. Budući da je cenzura uvek i isključivo pokazatelj nemoći vlasti koja cenzuriše, ovaj kontinuitet, sa sve većim brojem “slučajeva”, daje nam jednu prilično pesimističku sliku Srbije danas. Pogledi u komunističko razdoblje šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka umnogome pokazuju da postkomunističke vlasti u očuvanju monopola iz komunizma baštine njegove najgore i najpogubnije karakteristike, uključujući i njegove mehanizme. Istorija, u tom smislu, kao da ima dobre đake samo kada su u pitanju lekcije iz njenih tamnijih stranica.

Nadežda Gaće i Jelka Jovanović

Više o knjizi Monopol na istinu

Like&Share