Cenzura ukazuje na početak kraja ove vlasti

06.06.2016. | #Cenzura ukazuje na početak kraja ove vlasti

Danas, subota / nedelja 4-5- jun 2016. Intervju sa Radinom Vučetić, autorkom knjige Monopol na istinu [caption id="attachment_560" align="alignleft" width="300"] Izvor: Danas[/caption] Složile smo se da razgovor moramo otpočeti pričom koja je nastala objavljivanjem intervjua, a potom i knjige Nebojše Popova "Kako smo dospeli dovde". Dve nedelje, naime, nakon što je Danas (nedeljni) objavio intervju sa profesorom Nebojšom Popovim, on se javio, sa naročitom vedrinom i verom da nije sve baš tako loše kako se po nekim reakcijama dalo zaključiti. Obavestio me da mu se javila Radina! Ona mu je ispričala o tome da uskoro izlazi njena knjiga: Monopol na istinu: partija, kultura i cenzura u Srbiji šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka. Zamolio me je da se javim Radini... i tako. Posle smo se srele na promociji Nebojšine knjige, a onda, nedelju dana pre smrti, profesor Popov se javio da kaže da će pisati autorski tekst za Danas, o svojim utiscima koji su nakon svih promocija i reagovanja, stvorili jedan dodatni uvid u najaktuelnija društvena zbivanja. Ali, I tada, ga je najviše zanimalo kada će izaći Radinina knjiga, izneo je izvesne strepnje kako će knjiga biti dočekana, želeo da popriča sa autorkom, a objavljivanje njene knjige, na osnovu sadržaja koji mu je ispričala smatrao jednim od onih važnih događaja koji mogu da probude uspavanu javnost. Zato intervju ad hominem, sada kada je knjiga objavljena, sa istoričarkom Radinom Vučetić krećem tamo gde smo stali. Kod Nebojšinih očekivanja i strepnji u vezi sa knjigom "Monopol na istinu". NBO: Radina, u ovoj priči ima mnogo podudaranja: Nebojša Popov objavio je svoju knjigu sećanja koja se odnose na isti period, koji ti, naučno, ali i zanimljivo elaboriraš u svojoj, upravo objavljenoj knjizi (CLIO, 2016). Pre nego što ćeš ga obavestiti da knjiga izlazi, Nebojša Popov mi je objasnio da ne reaguje na neke kritike na temu da mu "nedostaje naučnost u pristupu". Rekao je doslovno: "Čekam. Pojaviće se neko ko se razume, neko ko zna". Pojavila si se. Najzad, Nebojša Popov je i jedan od junaka tvoje knjige. RADINA VUČETIĆ: Nebojša Popov je bio velika ličnost, čovek koji je polemisao i borio se za slobodu, bilo da se radilo o šezdesetim i sedamdesetim godinama, kojima sam se bavila, ili devedesetim, kada je to bilo možda još i teže, i kada je kao trajnu vrednost za sobom ostavio Srpsku stranu rata i Republiku. Baveći se cenzurom, bavila sam se i borcima za slobodu i demokratiju, i zato su me jako rastužili napadi na njega pred sam njegov odlazak. Vremenom sam se saživela sa svojim "junacima", pa me stoga dodatno pogode napadi na neke od njih i neshvatanja onoga što su radili i rade. Osetljiva sam na to kada vidim da moji "junaci" iste udarce kao nekad trpe i danas, sa istih strana, i često mi deluje kako su i cenzori i cenzurisani ostali ukopani u rovovima iskopanim još šezdesetih godina. Žao mi je što nije dočekao da pročita knjigu, jer bi meni bio važan njegov sud, te je, na neki način, i ovaj intervju omaž njemu, i svim onima koji su godinama trpeli i trpe udarce, od kojih verovatno najviše bole oni koji se ne očekuju. NBO: Cenzura u Srbiji šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, period za koji kažeš da je period restaljinizacije, vreme kada socijalizam sa tzv. ljudskim licem gubi to lice. Najzad, naučno nam objasni to čega se Nebojša Popov sećao. R. VUČETIĆ: Nije ceo taj period period restaljinizacije. Ja sam posmatrala period borbe za demokratizaciju, borbe da se iz socijalizma sa ljudskim licem izvuče ono najbolje, i pratila sam, kako je naročito posle 1968, taj socijalizam sve manje imao ljudsko lice, da bi ga posle 1972. sasvim izgubio. Tada počinje period restaljinizacije, povratak na tvrdi kurs, i tada je, po meni, zauvek izgubljena šansa da se to društvo promeni na bolje. A mnogi su ga menjali u boljem pravcu - umetnici, filozofi, sociolozi, studenti. I Nebojša Popov je bio jedan od tih ljudi, ali je i tada, a i u svojoj poslednjoj knjizi, ukazivao na ljude i događaje koji su pomogli da socijalizam izgubi svoje lepo ili makar lepše lice. On se sećao pritisaka i zabrana koje su kritički nastrojeni pojedinci trpeli i podsećao da mnoge danas "čiste" biografije i nisu toliko čiste. Na sreću, toliko je sačuvane arhivske građe, koja sećanja ljudi, poput Nebojše Popova, i naučno potkrepljuju. NBO: Setimo se nekih oblika cenzure koju je Partija počela tada da primenjuje. Najeklatantniji slučaj, recimo, sa "crnim talasom" u filmskoj umetnosti je višegodišnja robija za reditelja "Plastičnog Isusa" Lazara Stojanovića. Kako se ta cenzura odvijala? [caption id="attachment_563" align="alignright" width="300"] Izvor: www.centarfilm.com[/caption] R. VUČETIĆ: Slučaj Plastični Isus je ne samo najupečatljiviji primer cenzure po njenim mehanizmima, nego i po krajnjem rezultatu - trogodišnja robija Lazara Stojanovića je najveća kazna koju je jedan umetnik istrpeo u socijalističkoj Jugoslaviji. Suđenje je došlo u osetljivom trenutku, posle čuvenog Titovog Pisma i smene liberala. Lazar Stojanović je doživeo snažnu medijsku hajku, situaciju da se od njega i njegovog filma odriču Akademija na kojoj mu je to bio diplomski film, producenti, mentor Aleksandar Petrović, mnogi saradnici, i da na kraju doživi i suđenje i presudu. Umesto da šeta po crvenim tepisima filmskih festivala, Lazar Stojanović je šetao po stazama u dvorištu zatvora Zabela kod Požarevca. Osuda u medijima i partijskim organizacijama i trogodišnja robija su prekinuli njegovu karijeru, ali ga nisu slomili. On je ostao i tada, i devedesetih, i danas, borac za slobodu i ljudska prava, i jedan je od junaka moje knjige koji pokazuje da je drugačiji put uvek moguć. NBO: Objasni nam pojam cenzure, ali ne onako kako je manje više svi prepoznajemo, već sa svom pervertiranošću pojma: sa prilepcima i pipcima koje je sticao godinama. Cenzura nije samo ono što pomislimo na prvu loptu, zar ne, cenzura je mimikrična? R. VUČETIĆ: Ništa u sistemu cenzure nije bilo jednostavno, nije bilo jasno utvrđenih pravila, te je meni zanimljivo bilo da pratim nešto što sam nazvala "cenzurisanje bez cenzure", i da pokušam da objasnim različite mehanizme cenzure. Nikad se nije tačno znalo odakle idu odluke o cenzurisanju (mada arhivska građa pruža značajne, nekad i nedvosmislene indicije ko su bili nalogodavci), Partija je "skrivala" cenzuru transferom cenzorskih moći sa vrha vlasti na umetničke savete, uređivačke odbore, recenzente, neretko se služila politikom pridobijanja umetnika, a nekad i politikom zastrašivanja i denunciranja. U situaciji gde niste znali da li će o sudbini vašeg umetničkog dela odlučivati, u ime samoupravljanja, slovoslagač u štampariji, ili kafe-kuvarica u pozorištu, vi ste živeli sa stalnom dozom straha da vaše delo može da doživi zabranu, ili, u najgorem slučaju, što se desilo Lazaru Stojanoviću, da završite u zatvoru. Inače, cenzura šezdesetih i sedamdesetih je bila samo "lakmus papir" da utvrdim kada i na kojim temama je Partija izgubila legitimitet, i da ukažem da je upravo tada, suštinski, započeo raspad i jedne ideje i jedne zemlje. NBO: U knjizi pišeš o razlikama između cenzure kod nas (već tada specifične) i cenzure koja je tih godina sprovođena iza gvozdene zavese, opasne po život. Gde vidiš uzrok takvih razlika, i kakvi su naši disidenti, u odnosu na ove druge. R. VUČETIĆ: Kod nas je sve bilo i ostalo pervertirano, pa i disidenti. Već od kraja osamdesetih, u javnosti se nije moglo živeti od "disidenata" i od njihovih "prvoboračkih znački" za disidentstvo, što je u izvesnoj meri degutantno, ako poredimo većinu naših disidenata (ili bar one najglasnije) sa sovjetskim i istočnoevropskim. Životi disidenata, poput Aleksandra Solženjicina ili Vaclava Havela neuporedivi su sa životima, recimo, Dobrice Ćosića. Dok su prvi platili visoku cenu svog disidentstva u gulazima i zatvorima, a njihova dela su u njihovim zemljama mogla da se čitaju samo kao samizdati, kod nas je Dobrica Ćosić živeo na Dedinju, i bio jedan od najtiražnijih pisaca čija su dela bila u školskoj lektiri. Većina naših "disidenata", čak i kad je došla u sukob s Partijom, komotno je živela mimo Partije, a suštinski od Partije. NBO: Kako vidiš današnju, Vučićevu Srbiju, u priči o cenzuri? [caption id="attachment_566" align="alignleft" width="300"] Izvor: spookyludila.wordpress.com[/caption] R. VUČETIĆ: Bavila sam se cenzurom šezdesetih i sedamdesetih, živela sam Miloševićevo vreme, i ne mogu se oteti utisku da je sadašnja cenzura mnogo gora. I u vreme socijalizma, i u vreme Miloševića, postojao je prostor za polemiku, debatu. Danas se disonantni tonovi ne čuju. Jedan po jedan nestaju i poslednji slobodni mediji. Iza svih crnih fantomki koje su noću rušile Savamalu i smenjivale urednike RTV, stoji jedno isto lice. Premijer na konferencijama za štampu, kojih nikada nije bilo u toj neukusnoj količini kao danas, proziva i etiketira novinare i umetnike. Tito je, za 35 godina svoje vlasti dva puta poimence prozvao umetnike - Branka Ćopića i Dragoslava Mihailovića, a premijer je taj skor postigao samo u poslednjih par meseci. U tom smislu, mislim da je situacija u Srbiji crna, ali, s druge strane, moja istraživanja pokazuju da kada vlast počne da pribegava cenzuri, pokazuje da nije sigurna u sebe, i da gubi legitimitet. To je jedini razlog da se na neki bizaran način radujemo cenzuri, jer mislim da ona ukazuje na početak kraja ove vlasti. NBO: I poslednji, mutirajući oblik - autocenzura, možda i najopasniji oblik cenzure (po ljudske slobode, prava I dostojanstvo). Misliš li da je autocenzura dominantna u Srbiji danas? R. VUČETIĆ: Autocenzura je najperfidniji ali i najefikasniji oblik cenzure, a čini mi se da je u Srbiji nje sve više. Napravi se atmosfera u kojoj ljudi sami sebe cenzurišu. Količina straha u ljudima, a danas je strah i te kako prisutan, govori o sistemu vlasti i o životu u nedemokratskom sistemu. Kada premijer "prozove" određene umetnike i novinare na konferenciji za novinare, nije to poruka samo tim umetnicima i novinarima, to je poruka svima. To je upozorenje. NBO: Postoji li ono što bi trebalo da je cenzurisano, a nije? R. VUČETIĆ: Mi smo danas izloženi teroru rijalitija, i tu ne vidim da postoji cenzura. Imamo strahovit sunovrat medija i situaciju strašnog lešinarenja, koje smo mogli da pratimo od ubistva pevačice Jelene Marjanović, do nesrećnog slučaja Nede Arnerić i bolesti i smrti Bate Živojinovića. Kod pristojnog sveta to izazva gađenje, ali pristojnost sve manje stanuje ovde, a oni koji šalju "migove" medijima očigledno ne vide problem u medijskom blatu u kome smo, nego samo vode računa o tome da se o vlasti ne govori loše. Mi često prisustvujemo i otvorenom govoru mržnje - nekada je usmerena prema drugim nacijama, nekada prema LGBT populaciji, svakodnevni su primeri mizoginije, ali na to se gotovo i ne reaguje, o cenzuri takvih stavova da i ne govorim. NBO: Ko danas ima monopol nad istinom? Ko u Srbiji? Ko u svetu? Zamišljaš li najveću neslobodu, kao kontrolu Velikog Brata, ili se u globalnom smislu I svetu otišlo mnogo dalje od Orvela? [caption id="attachment_569" align="alignright" width="300"] Izvor: wlm3.com[/caption] R. VUČETIĆ: Pojačavanje cenzure u različitim delovima sveta, različitim sistemima i ideologijama samo govori o tome da ulazimo u jednu turbulentnu fazu, o kojoj ćemo jednog dana učiti kao o mračnoj strani istorije 21. veka. A ovo je, bojim se, samo početak tog mraka. Prva i najvažnija stvar, koju mnogi vlastodršci ne mogu da shvate, je da ne postoji nešto kao monopol na istinu. Ko god pomisli da tako nešto postoji, i da samo on treba da je ima, mislim da je na sigurnom putu da tu vlast izgubi. Ali onaj ko tako misli, vlast najčešće ne gubi lako i demokratskim putem, i mučan je put do njenog pada. Takva je naša realnost na lokalnom planu, a situacija nije mnogo bolja ni na globalnom. Veliki Brat, bilo da se radi o rijalitiju, tehnologijama, ili o totalitarnoj vlasti, postao je naša svakodnevica. NBO: Jesi li ikada bila žrtva cenzure? Plašiš li se cenzure? Hipotetički, kako bi to izgledalo: Nekom se ne dopadne tvoja knjiga, i šta se desi? R. VUČETIĆ: Nisam bila žrtva cenzure, ali kada govorimo o mimikriji cenzure, jesam bila žrtva određenih pritisaka. Tu se, iz mog ugla, videlo nekoliko stvari koje mislim da pokazuje i moja knjiga. Kod cenzure i kod pritisaka, uvek na kraju, makar i na duge staze, najgore prođe onaj ko vrši pritiske ili cenzuru. E, sad, različiti su oni koji pritiske i cenzuru trpe. Neki se slome, a neke to ojača. Ja mislim da su mene pritisci ojačali, da se nisam slomila, i da sam zauvek prelomila šta za mene znači sloboda - od lične, do univerzalne. A moja knjiga je puna primera i cenzora, ali i onih koji su hrabro i časno branili svoj integritet i pravo na slobodu... NBO: Tokom razgovora u nekoliko navrata pominješ da je knjiga puna primera i cenzora i žrtvi, ali ne pominješ cenzore. Moramo znači da pročitamo knjigu da bi saznali? Šalim se... R. VUČETIĆ: Da! Zamišljam kako cenzori odlaze u knjižare, diskretno listaju knjigu u nekom ćošku, pa ako se pronađu, kupuju... Šalim se, naravno, ali mi jeste ideja da o cenzorima ne govorim u intervjuima, jer mislim da se onda cela stvar banalizuje. Bilo je tu ljudi iz samog vrha Partije, kao i eminentnih intelektualaca, ali opet, kako je to rekao Želimir Žilnik, nisu to bili ljudi "sa kapuljačama na glavi i Staljinovim brkovima". U tome i jeste specifičnost jugoslovenske cenzure. Mislim, iskreno, da se mnogima knjiga neće dopasti, naročito akterima pojedinih "slučajeva", jer ukazuje da mnoge biografije nisu tako čiste kao što mislimo. S druge strane, i situacija šezdesetih i sedamdesetih, o kojima sam pisala, kao i danas, pokazuje da je uvek bilo onih koji su se časno i hrabro držali. A kada je cenzura istorije u pitanju - ne da se ne može cenzurisati istorija, ne može se cenzurisati ništa. Cenzori koji to ne shvataju su na gubitku. Možda ne kratkoročno, ali dugoročno zasigurno. Ili ja bar hoću da verujem u to.

Nataša B. Odalović

Više o knjizi Monopol na istinu

Like&Share