Strogo empirijski pristup istraživanju snova

01.09.2016. | #Strogo empirijski pristup istraživanju snova

Drugi deo teksta Savremeni naučni pogled na snove Žarka Trebješanina [caption id="attachment_679" align="alignleft" width="300"] Dauve Draisma
Izvor: www.lc.nl[/caption] Savremeni psiholog Dauve Draisma, empirijski i eksperimentalno orijentisan, zainteresovao se za snove koji su i dalje zagonetka i koji, smatra on, psiholozima postavljaju mnoga podsticajna, a nerešena pitanja: Možemo li tokom sna da postanemo svesni da sanjamo, pa čak i da upravljamo tokom radnje u snu, tj. da kontrolišemo snove? Zašto su nam bizarni, apsurdni i nelogični događaji u snovima savršeno normalni, a kada se probudimo, odmah shvatamo da su besmisleni, nemogući? Zašto s nelagodom sanjamo da polažemo već položene ispite? Koliko dugo traju naši snovi? Da li sanjamo o istim temama u fantazijama kao što sanjamo i u erotskim snovima? I, najzad, za istraživače snova najteže i najznačajnije pitanje: Da li snovi imaju smisao ili nisu ništa više „do salve impulsa koje haotično ispaljuju neuroni“? Upravo zbog ovakve naučne orijentacije i racionalnog, veoma trezvenog i skeptičnog pristupa onome što se o snovima može pouzdano saznati, Draisma se ne bavi previše spekulativnim tumačenjem snova, poput Jungovog, Fromovog i Bosovog. Autor u svom istraživanju snova koristi veoma raznovrsne izvore saznanja i podatke: naučne članke iz fiziologije, neurologije i biologije snova, knjige posvećene psihologiji i psihoanalizi snova, zatim članke i knjige u kojima se precizno analiziraju sadržaji snova, te korelaciona istraživanja tema koje se javljaju u snu i demografskih i psiholoških odlika snevača itd. Osim toga, on se oslanja na mnoštvo dragocenih, bogatih i autentičnih dnevnika snova, autobiografija, pisama i drugih spisa koji nude svež i obiman materijal za proučavanje snova. To su pre svega Dnevnici snova holandskog psihijatra, socijalnog reformatora i pisca Frederika van Edena (1860‒1932), koji je decenijama beležio svoje snove, zatim profesora medicine na Oksfordu ser Vilijama Oslera (1849–1919), koji je vodio svoj dnevnik snova gotovo deset godina (1910‒1919), i Engleskinje Meri Arnold-Forster (1861–1951), koja je na osnovu svog ličnog dnevnika napisala Istraživanja snova. [caption id="attachment_681" align="alignright" width="300"] Izvor: en.wikipedia.org[/caption] Snovi postaju relevantan predmet ozbiljnih naučnih istraživanja, smatra Draisma, tek kada se 1953. godine ispostavilo da se mogu meriti. Eugen Aserinski utvrdio je egzaktno, pomoću EEG aparata (svojevrsnog ogledala mozga, koje je 1929. pronašao H. Berger) u laboratoriji Čikaškog univerziteta (kojom je rukovodio N. Klejtman) da, dok spavamo, neke oblasti našeg mozga tri ili četiri puta tokom spavanja postaju aktivne, „pale se“ i počinju da „svetlucaju“. To je na osnovu električnih talasa mozga protumačeno kao nesumnjiv znak da te oblasti ne spavaju i da započinju da „ispredaju priče koje doživljavamo kao snove“. Istovremeno s povećanom aktivnošću mozga u izvesnim periodima spavanja javljaju se brzi, nagli i nepravilni pokreti očnih jabučica ispod zatvorenih kapaka (REM – rapid eye movements). Godina 1953, kada je došlo do ovog otkrića u neurofiziologiji spavanja, predstavlja još jednu prekretnu, revolucionarnu godinu u istraživanju snova. Revolucionarno je bilo saznanje da san nije homogen, da je izgrađen od REM i NREM faza (u kojima nema naglih, nasumičnih pokreta očiju). Upravo tada, kad snevač uđe u REM fazu, pouzdano se javljaju snovi, jer, ukoliko snevača probudimo u toj fazi, on može da kaže šta je upravo sanjao.[1] Zahvaljujući brojnim kasnijim dovitljivim eksperimentalnim polisomnografskim istraživanjima povezanosti fizioloških promena u REM fazi i snova, koja su od tada počela da se vrše po celom svetu, u proteklih šest decenija mnogo smo saznali o tome kada i kako naš mozak stvara snove. Ali, nažalost, uprkos tim saznanjima, nije jasnije šta sanjamo, a još i manje kakva je priroda i uloga snova i, posebno, koji je njihov smisao. U savremenom proučavanju snova krupan korak napred napravila su i dva američka psihologa, Kelvin Hol (odličan znalac Frojdovog i Jungovog dela) i Robert van de Kastl, svojim kapitalnim delom Analiza sadržaja snova (1966). U njoj su izneli svoj metod proučavanja snova pomoću brižljivo izrađenog sistema kategorija i kvantitativnog kodnog sistema za detaljnu analizu sadržaja snova (formalnu i suštinsku). I to je bio veliki napredak u objektivnom, egzaktnom naučnom proučavanju tema, likova i radnji u snovima. Valjalo bi da analiza odgovori na sledeća pitanja: Da li se radnja odigrava u zatvorenom ili otvorenom prostoru? Da li je okolina poznata snevaču? Da li se u snu javljaju druge osobe, muške ili ženske, mlade ili stare? Koliko se javlja agresivan, prijateljski ili erotski odnos? Kakva je atmosfera u snu: zastrašujuća, vesela ili tužna? Na osnovu odgovarajućeg kodiranja pojedinih elemenata sna možemo, oslanjajući se na obrađene rezultate uzorka snova, tačno i nepristrasno odgovoriti na pitanja kao što su: po čemu se razlikuju po svom sadržaju snovi muškaraca i žena, mladih i starih, psihički bolesnih i zdravih, pripadnika različitih kultura ili različitih vremenskih perioda itd. Na osnovu kvantitativne analize sadržaja, utvrđeno je, recimo, da žene češće sanjaju snove koji se zbivaju u poznatom, zatvorenom prostoru, dva puta češće se u njihovim snovima javljaju boje, češće sanjaju svoje očeve nego muškarci majke itd.[2]

 Žarko Trebješanin

Odlomak iz pogovora za knjigu TKAČ SNOVA

Like&Share