Zaokruženje jednog islamološkog projekta (II)

19.09.2016. | #Zaokruženje jednog islamološkog projekta (II)

Drugi deo pogovora za knjigu Oksfordrka istorija islama [caption id="attachment_743" align="alignleft" width="300"] Izvor: pixabay.com[/caption] Na prostoru idejno i vrednosno definisanom dubinskom misijskom motivacijom, Oksfordska istorija islama uspeva ne samo da bude vrhunsko delo kolektivnog naučnog znanja i pameti, već povremeno čak i izlazi van predela zadatog pogleda na svet, produktivno se otvarajući za izazovna pitanja koja u vezi s islamom u svetu savremenost nameće, a budućnost traži odgovore. Nije, svakako, stvar kurtoazije zapažanje jednog od prvih prikazivača ove knjige u stručnoj javnosti, poznatog nemačkog orijentaliste Vernera Endea (Die Welt des Islams, 42,1, 2002, 126–127). Ende, naime, primećuje da je delo posvećeno dvojici promotora muslimansko-hrišćanskog zbližavanja, „graditelju mostova od čelika i od uzajamnog razumevanja“, Hasibu Sabagu, i „naučniku i pioniru u muslimansko-hrišćanskom dijalogu“, Ismailu al Farukiju, a podseća i na to da je Džon Espozito direktor Centra za muslimansko-hrišćansko razumevanje, da bi diskretno izneo utisak kako je u pojedinim autorskim prilozima primetan odraz želje da se doprinese unapređivanju muslimansko-hrišćanskog dijaloga. Odličan poznavalac i pronicljivi analitičar prilika u savremenom islamskom svetu, V. Ende ne propušta da svoje meritorno zapažanje o dimenziji „dijaloške“, metanaučne svrhovitosti projekta Džona Espozita i saradnika hitro snabde ogradom, da njeno postojanje nikako ne dovodi u pitanje naučno dostojanstvo i pozitivnu ocenu izdanja. Ako se tako može reći, Oksfordska istorija islama jeste „knjiga s tezom“, ali bez bilo kakvog traga nametljive tendencioznosti, a još manje eventualnih posledica podleganja izazovima proizvoljne selektivnosti u predstavljanju pojedinih aspekata opsežne i složene tematike kojoj je posvećena. Uostalom, svaki pažljivi čitalac u to će se i sam lako uveriti. A čitaocu ova sadržajna sinteza dostignutog stepena naučnog znanja o islamskoj istoriji i civilizaciji pruža, odista, mnogo. S obzirom na to kako je zamišljena, koncepcijski široko postavljena i timski skladno realizovana, Oksfordska istorija islama mogla je s punim pravom, i možda tačnije, biti naslovljena, recimo, „Oksfordska istorija islamske civilizacije“, ali to je već deo stare orijentalističke (i ne samo orijentalističke) raspre o najprimerenijem naslovljavanju ovakvih sveobuhvatnih pregleda istovremeno istorijskog puta i geografski razuđenog „cvetanja islama i kao vere i kao civilizacije“, kako se u „Uvodu“ izražava sâm Espozito. To nije neko veštačko akademsko pitanje ili cepidlačenje, već je u najtešnjoj vezi s određenim kategorijalnim, teorijskim, pa i filozofskim pitanjima disciplinarne samorefleksije, ali i spolja upućivane kritike. U njegovo razmatranje ovde, dakako, nije umesno upuštati se, ali je potrebno napomenuti da islamološka sklonost ka sinkretičnosti, žestoko osporavana u vreme uzleta uske i rigorozne „specijalističke naučnosti“, a reafirmisana ulaženjem u razdoblje „postteorijske“ težnje (i potrebe) za celovitim (pre)osmišljavanjem sveta i odnosa u njemu, nije primarno bila posledica nekakve ateoričnosti ili metodološkog konzervativizma, premda je bivalo i toga, već je ishodila iz kompleksnosti i sinkretičnosti predmeta kojim se islamološka orijentalistika istraživački bavila. Nije bez interesa napomenuti da su se i dvoje uglednih sastavljača odličnog Istorijskog rečnika islama (Dictionnaire Historique de l’Islam, Pariz, 1996), Žanin i Dominik Surdel dvoumili oko naslova svoga dela, prvobitno namerni da ga krste jednostavno „Rečnik islama“. Na kraju su se, ipak, na način uvrežen u orijentalističkoj tradiciji, skromno privoleli staroj dobroj istoriji, i sami svesni da njihov sadržajni priručnik daleko prevazilazi granice njenog tradicionalnog poimanja. Ali to se, danas, verovatno već i podrazumeva. [caption id="attachment_744" align="alignright" width="300"] Izvor: pixabay.com[/caption] Objašnjavajući, u „Predgovoru“ Oksfordskoj enciklopediji modernog islamskog sveta, zašto je odabran atribut „islamski“, a ne „muslimanski“ („Muslim World“), Džon Espozito je, uz naučnu argumentaciju u prilog usvojenog rešenja, sasvim zdravorazumski i nadasve tačno primetio da kolegijalna javnost nikad ne bi bila do kraja zadovoljna, ma koja varijanta da je primenjena. Pred naslovnom „kvadraturom kruga“, ista logika može se primeniti i na Oksfordsku istoriju islama. Bitnije je, ipak, bogatstvo koje se unutar njenih korica nudi, ali i krije.^[1] Konstatacijom da se krije želi se skrenuti pažnja na potrebu da se ova knjiga čita pažljivo, s punom koncentracijom. Ona to zaslužuje, ali i iziskuje. Espozito u „Uvodu“ naglašava da je Oksfordska istorija islama pisana za običnog čitaoca, ali da se obraća i stručnjacima, a da je namera sastavljača bila da se u njoj „najbolja naučnost predstavi čitkim stilom“, upotpunjenim širokom zastupljenošću ilustracija. Što se ilustrativnog materijala tiče, koji je iz objektivnih razloga u izdanju na srpskom jeziku mogao biti samo delimično reprodukovan, postignut je pun pogodak i on zaista prevazilazi nivo ilustrativnosti, funkcionalno urastajući u organsko jedinstvo informativne i saznajne delotvornosti teksta. Valja reći da je i na planu čitljivosti i razumljivosti islamološkog diskursa, namenjenog širokom krugu čitalaca, ostvareni rezultat pretežno u skladu sa urednikovim željama. Ipak, nije na odmet dodatno podstaći čitaočevu pažnju, jer je velikim delom reč o tematici i pojmovnom aparatu, koji našem prosečno, pa i natprosečno obaveštenom čoveku nisu naročito bliski, a ima i važnih oblasti saznanja (npr. o islamu u Kini, Jugoistočnoj Aziji, u Africi) koje se na sistematski način prvi put uvode u njegov intelektualni vidokrug. Višenacionalni sastav autorskog kolektiva, kojim se, kao što je pomenuto, Espozito diči, i koji je stručno nesumnjivo ujednačeno kompetentan, na planu izražavanja engleskim jezikom iskazuje određenu meru ideolekatske raznolikosti. Ispoljavanje individualnih jezičko-stilskih osobenosti razumljivo je, neizbežno, a samim tim i očekivano u svakom kolektivnom izdanju, čak i kad je svim autorima maternji, odnosno prvi jezik (u ovom slučaju engleski) zajednički. Kod pojedinih naučnika, međutim, koji etno-jezički ishode iz neengleskih/neameričkih sredina, uprkos suverenom ovladavanju engleskim kroz proces obrazovanja i naučnog rada, pa i stalnog nastanjivanja u anglofonim zemljama, ispoljava se karakteristična sklonost komplikovanijim konstrukcijama od uobičajenih u engleskom opštem, pa i stručnom jeziku, pogotovo kad nastoje da što vernije opišu pojave iz njima izvorno, iskustveno bliskog sistema islamskih predstava o svetu i društvenih institucija. Ovo nastojanje pokatkad, naročito u domenu terminologije, ide do kovanja neologizama neoverenih engleskom jezičkom, a i orijentalističkom stručnom praksom, što pred posebne teškoće stavlja prevodioca. U engleskom se motivisanost ovakvih termina može „unutarsistemski“ dokučiti, a nijansa njihovog smisla razumeti, dok je to u prevodu neuporedivo teže, i formalno i smisaono, postići. Prevodilac i redaktor prevoda uložili su znatan trud da se čitalac na našem jeziku u ovom pogledu do najveće moguće mere poštedi ozbiljnijih iskušenja, ali nema sumnje da će i on morati da priloži svoj obol pažnje i truda, kao, uostalom, pri čitanju svake ozbiljne, naučno utemeljene knjige. Sigurno je da će mu trud biti višestruko nagrađen. Iako je uobičajeno tvrditi i slušati da se „kod nas malo zna o islamu“ i da zainteresovanima na raspolaganju ne stoji dovoljno pouzdanih izvora podataka i saznanja o najmlađoj monoteističkoj religiji, njenim pripadnicima, istoriji i savremenosti, to je samo delimično i relativno tačno. Kao prvo, postoji li išta o čemu se na nivou prosečno obaveštenog građanina, odnosno najšire javnosti, dovoljno zna? Naravno da ne. Znanja, pogotovo onog na činjenicama i objektivnim naučnim saznanjima zasnovanog, nikad nije dovoljno, a kamoli previše. U tom smislu, ni o islamu se, dakako, ne zna onoliko koliko bi bilo poželjno. Ne zna se, po svoj prilici, ni onoliko koliko bi bilo moguće, ako bi se (pro)čitala raspoloživa islamološka i srodna literatura koja već postoji na našem jeziku. Treba samo imati, odnosno steći i negovati autentičnu intelektualnu radoznalost i naviku čitanja, što nije mala stvar. Svesno je ovde uz jezik upotrebljeno nespecifično određenje „naš“, jer dobar deo postojeće literature o islamu i muslimanima potiče iz ne tako davnog vremena prethodne Jugoslavije, kad je taj nesumnjivo zajednički (i isti) jezik bar zvanično nosio i jedno (doduše već tada dvodelno i osporavano) ime. To što je ovaj jezik danas državno-nacionalno, i u tom horizontu sasvim legitimno, oficijelno postao troimen, ne umanjuje njegovu razumljivost, a samim tim i upotrebljivost njime pisane i na njega prevedene islamološke, i ine, literature. Daleko bi nas odvelo i ne bi imalo nikakvog smisla nizanje naslova knjiga i napisa u časopisima na našem jeziku, koji se na ovaj ili onaj način odnose na neki aspekt islamskog fenomena. Podatke o nekima od njih čitalac će naći i u ovom izdanju. Ima ih, svakako, poprilično. I pored toga, pojava Oksfordske istorije islama ima sasvim poseban značaj, i to iz više jakih razloga, od kojih su dva suštinska. [caption id="attachment_745" align="alignleft" width="300"] Izvor: pixabay.com[/caption] Prvi razlog koji, sred islamološke literature, i to ne samo na jugoslovenskom, već i na svetskom planu, Oksfordsku istoriju islama čini izuzetnom jeste njena već istaknuta naučna vrednost. Ona se ogleda u brojnim odlikama, a pre svega u sveobuhvatnosti, modernosti koncepcije i zasnovanosti na najnovijim dostignućima većeg broja naučnih disciplina. Za našu sredinu, više od jedne decenije svakovrsnim spoljašnjim i unutrašnjim ograničenjima i zabranama odvajanju od naučnih i, šire, intelektualnih tokova u svetu, Oksfordska istorija islama dolazi kao dragocena spona, kao najproverenijim i vrhunski obrađenim prilozima islamološkog znanja popločana prečica ka dostignućima i otvorenim pitanjima, koja obeležavaju aktualno stanje nauke u ovoj multidisciplinarnoj oblasti. Ne potcenjujući, već, naprotiv, preporučujući postojeću islamološku literaturu u nas, bez ustezanja se može reći da, i u sinoptičkom pogledu, a i pojedinim parcijalnim uvidima koje omogućava, Oksfordska istorija islama prevazilazi sve što čitaocima na srpskom jeziku, u domenu kome pripada, stoji na raspolaganju. Kao što je već istaknuto, knjiga sadrži posebna tematska poglavlja o islamu u Srednjoj, Južnoj i Jugoistočnoj Aziji, zatim u Kini i Africi, kao i o živo aktualnom islamu na Zapadu, o čemu u nas ima sasvim malo sređenih i konzistentnih naučnih informacija, a mnogo naslućivanja da je reč o pitanjima i oblastima u vezi s kojima se i u kojima se dobrim delom rešava o tome kojim će putem krenuti budućnost naše planete. Značajan prostor koji je u Oksfordskoj istoriji islama posvećen rečenim tematskim krugovima svedoči koliki je napredak tokom poslednjih decenija učinjen u proučavanjima tzv. „perifernog islama“, koji je već odavno većinski i najdinamičniji deo svetske zajednice muslimana (ar. umma), a kome je, sem kao „kolonijalna nauka“, tradicionalna orijentalistika posvećivala tek marginalnu pažnju. Pored tog otvaranja novih saznajnih horizonata, gotovo sve priloge u Oksfordskoj istoriji islama krase i originalnost i svežina u problemskom i misaono angažovanom tretiranju, uslovno rečeno, klasičnih islamoloških tema, kao i interdisciplinarna organičnost, primerena unutrašnjem jedinstvu proučavanih pojava, uz, tu i tamo, samo minimalna, svakako neizbežna preklapanja u izlaganju. Celokupan autorski kolektiv, a i svaki saradnik pojedinčano, ispoljavajući uzornu obaveštenost, uspeli su da sintetički valorizuju rezultate čitavog niza novijih i najnovijih parcijalnih, tematski uže usredsređenih naučnih istraživanja, čime celina stiče kvalitet verodostojnog pregleda i preseka trenutnog stanja islamoloških/orijentalističkih studija u svetu. To je, pored ostalog, važno i zato što se, osobito u poslednje vreme, kad je zanimanje za islam opet silno podstaknuto fenomenom globalnog islamističkog terorizma, zaoštravanjem izraelsko-palestinskog sukoba i usložnjavanjem imigrantske problematike na Zapadu, zakonito javila prava poplava knjiga o islamu, od kojih su mnoge, najblaže rečeno, krajnje sumnjive vrednosti, a neke i direktno štetne. Zapljusnut tom mutnom izdavačkom plimom, zbunjeni čitalac se s pouzdanjem može osloniti na Oksfordsku istoriju islama, kao putokaz i korektiv. Potkrepljivanje iznetih ocena navođenjem konkretnih primera iz petnaest promišljeno raspoređenih poglavlja knjige daleko bi nas odvelo, jer ih je stvarno mnogo. A, uostalom, treba imati poverenja u čitaoca, i obzira prema njemu… Evo, stoga, tek nekoliko ilustracija: [caption id="attachment_746" align="alignright" width="300"] Izvor: pixabay.com[/caption] U koncepcijski moderno postavljenom i pregnantno napisanom prvom poglavlju o „klasičnom islamu“, pažnju privlači, recimo, uverljivost argumentacije i formulacije u definisanju odlučujuće uloge koju je dinastija Omajada imala u uspostavljanju muslimanskog identiteta umme, kao i one, docnije, berberskih dinastija Almoravida i Almohada u stvaranju Magreba, kao političke celine i zasebnog regiona islamskog sveta. I u jednom i u drugom slučaju, reč je o pitanjima koja su dugo i žustro raspravljana u istoriografskim i islamološkim krugovima. Teorijski je od dalekosežnog hermeneutičkog značaja prividno jednostavna i samorazumljiva tvrdnja iz zaključnog dela istog poglavlja, da se zrelost formativnog perioda „klasičnog islama“, a istovremeno i njegov kraj, prepoznaje u činjenici trajnoga važenja, da se islamska zajednica više ne može određivati isključivo u terminima i parametrima političkih granica i odnosa dominacije i podređenosti, već i kroz zajednički set religijskih verovanja, razrađen sistem verskog prava i prakse, kao i drugih elemenata islamske kulture. Svedočeći o usaglašenosti islamoloških vizija pisaca priloga za ovu knjigu, na navedenu konstataciju se već u narednom poglavlju, posvećenom odnosu vere i znanja u islamu, nadovezuje i otvara je ka predelima viših civilizacijskih sfera lucidno zapažanje da je kulturna transcendentnost nužna za svaku religiju koja pretenduje na univerzalno važenje. Kamo sreće da su toga svesni pojedini islamski apologeti koji, dogmatski mu sužavajući duhovne granice, zapravo neovlašćeno govore o islamu i u njegovo ime! Odlično je i precizno objašnjen odnos između šerijata i fikha u islamu, što je, inače, priličan problem za početnike u upoznavanju s prirodom islamskog prava i funkcionisanjem pravnog poretka u muslimanskim društvima. U poglavlju o umetnosti i arhitekturi bez okolišenja i sasvim jasno je predočeno kako odista stoje stvari u pogledu „zabrane“ prikazivanja živih bića u islamskoj umetnosti, što je takođe pitanje koje izaziva mnogo zanimanja, ali i nedoumica. Naš ugledni lingvista i semiolog Milka Ivić sigurno bi bila srećna da joj je, u vreme dok je pasionirano istraživala neke slojeve simboličkog značenja boja, moglo biti pristupačno ono nekoliko redova posvećenih ovoj temi u istom odeljku Oksfordske istorije islama… Najpouzdaniji rezultati čitavih decenija proučavanja islamske umetnosti reči na nekoliko jezika i tomovi spisa, umnožavani još od vremena srednjovekovnih komentara i poetičkih traktata, pa sve do savremenih ingardenovskih studija, sažeti su u kratku tvrdnju o namernoj dvosmislenosti, kao bitnom svojstvu toga stvaralaštva. Do te sigurne jednostavnosti trebalo je preći dug put!

Darko Tanasković

Pročitajte i: Zaokruženje jednog islamološkog projekta (I)

Like&Share