Knjiga nedelje u bibliotekama...vol. 7- IZABEL
20.04.2018. | #Knjiga nedelje u bibliotekama...vol. 7- IZABEL
Прикази књиге Изабел Феридуна Заимоглуа
Ивана Стаменковић, професор филозофије
Јавна библиотека Бора Станковић, Врање
„Гласно је проклињала своју слабу вољу. Окружена је људима примитивних схватања. Око ње само сањалице детињих очију које губе ослонац. Које се понашају као да треба да буду део поретка. Кваре јој дан. Вређају је. Кажу: Предала си се. Кажу: Постала си неупотребљива и поврх свега поносно показујеш трагове истрошености.“
Заимоглу нам на оригиналан начин описује сурову свакодневницу маргиналних ликова, који често живе на рубу егзистенције, али не желе да у нашим очима буду жртве, јер је то њихов избор. Изабел предњачи у томе. Без имало патетике и на моменте јако бизарно, Заимоглу нам показује како изгледа када се унутрашњост – саткана од борбе између прошлости и садашњости, љубави и мржње, бола и страха, кајања и освете, очекивања и реалности – изврне на површину и кроз чврсту љуштуру покаже у свој својој лепоти и бизарности.
◊
Вида Дамњановић, домаћица
Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор
Књига се чита у даху. Прича о Изабел и Маркусу, повратнику из рата на Косову, преплиће њихове животе, стварност и скору прошлост.
Доста горак укус у устима оставља, док се сусрећете са сигурном кућом, прихватилиштем, насиљем, пожудом (што за новцем, што телесним задовољством, где новцем ово потоње једни плаћају, а други су приморани да би преживели).
Све се збива у Берлину, али то може бити и место у коме живите, само живећи своје животе не обраћамо довољно пажње на људе око себе (људе који обилазе наше контејнере и стоје испред тржног центра очекујући да им уделимо милост, одлазе у народну кухињу, а сада и све присутнији емигранти...)
Као што постоје разговори за дан и разговори за ноћ, тако за мене и штива постоје за пролеће и за јесен. Изабел свакако читајте у пролеће; враћа веру у буђење, чистоту живота и емоције.
◊
Игор Чолак, директор градске телевизије Сремска Митровица
Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица
Чини ми се да јунаци овог романа више нити виде нити траже смисао својих живота. Анархично, помало и шизофрено бауљају улицама и сталежима великог града нежелећи да га напусте.Помолао сам се уплашио пророчког аспекта овог занимљивог књижевног дела.
◊
Јелена Павловић
Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево
Сукоби на Блиском истоку и актуелна мигрантска криза поново су ставили у фокус пажње књижевни жанр мигрантске књижевности, која у европском књижевном канону егзистира од осамдесетих година ХХ века. Међу истакнуте књижевнике овог жанра убраја се и немачки писац турског порекла Феридун Замиоглу, чији се роман Изабел у преводу на српски језик појавио 2017. године у издању издавачке куће Клио из Београда. Доласком новог таласа миграната поново је отворен проблем њиховог прихватања, њихове социјализације, као и све пожељније интеркултуралности, тј. разумевања и живе интеракције између различитих културних модела.
Главна јунакиња романа Изабел је немачки имигрант, девојка која се налази на маргини друштва, у својеврсном међупростору, пошто није репрезентативни представник ни своје етничке заједнице, нити припада немачкој култури. О њеном пореклу сазнајемо само да је по мајци унука Кавкасца, који је побегао од црвеноармејаца и да припада породици средње класе.
У роману се осећа неразумевање и генерацијски сукоб између ње и чланова њене породице, који теже да је врате у оквире традиционалног и конвенционалног начина живљења. Изабел је девојка која јасно завршава са једном етапом живота и улази у другу, нејасну и неизвесну. Пошто прекида везу и напушта стан свога момка, она постаје својеврсни градски номад који нема чврсто успостављене социјакне везе, већ се креће у једном међупростору, једној сивој зони коју чини берлински undergroung. Све њене социјалне везе су површне и на граници конфликта. Она корача кроз живот који се одупире јасним правилима и конвенцијама, без јасне представе о будућности. Њено време протиче у неизвесном животарењу (преживљавању).
Пред читаоцем се смењују слике запуштеног и опасног града у којем јунакиња посећује народну кухињу, скупља покварену храну, изношену одећу, проналази понижавајуће и бедно плаћене послове, који личност своде на посматрача и статисту. То је свет без социјалне емпатије, сиров, груб и агресиван, простор у којем се окупљају мигранти (Турци и Арапи), хомосексуалци, трансвестити, проститутке и бескућници. Једини тренуци среће за њу представљају снови у којима чита неку загонетну књигу, док је свако буђење враћа у кошмарну стварност.
Мајка сматра да је Изабел скренула са правог пута, саветује ћерку да прекине бесмислени живот у Берлину, да се добро уда и постане део заједнице. Следећи вековне традиције уговорених бракова, она организује сусрете са потенцијалним младожењама, образованим и добро ситуираним младићима, али ти сусрети у исто време изгледају и трагично и смешно, пошто је Изабел унапред одлучила да одбије сваког удварача.
Девојка упознаје и ступа у чудну и компликовану везу са бившим војником Маркусом, радником обезбеђења који носи ратну трауму са Косова. Пошто сазна за самоубиство своје најбоље пријатељице Жилијет, која је уједно и Маркусова бивша девојка, Изабел покушава да сазна судбину Жилијетиног и Маркусовог заједничког детета. Судбина бебе Изабелу и Маркуса доводи до Жилијетиног брата Патрика који је дете продао.
Када доживи психичко и физичко насиље од Патрика, Изабел проналази уточиште у сигурној женској кући, што је повод писцу да отвори компликовану тему насиља над женама и продаје деце. Једна од Изабелиних познаница из народне кухиње, скупљачица флаша Хелга, која је у младости и сама доживела трауму силовања од стране совјетског војника, убија Патрика, тако разрешава напетост и доноси освету у име свих жена које су претрпеле насиље.
Овај актуелан и провокативан роман о људима којима измиче позитивистичка и хедонистичка свакодневица живљења у суштини постаје роман о неприпадању. Луцидно постављајући проблем идентитета писац отвара широке хоризонте интерпретације и дефиниције овог појма. Под знак питања доводи појам идентитета који проистиче из осећања сигурности који подарује припадност одређеној друштвеној групи или заједници. То води ка једном новом, бољем и дубљем разумевању слободе која се опире хомогенизацији, показује да супротстављени светови и различите културе могу живети и сведочити једна о другој, док на нама остаје признање и поштовање таквих различитости.
Like&Share
