Jedan od najzanimljiviji grčkih pisaca srednje generacije pojavio se pred našom publikom sa nesvakidašnjim romanom “Bez daha” o čoveku bez posla koji... On tvrdi da je po sredi fikcija, ali poredeći dešavanja u knjizi sa stvarnošću naše dve zemlje, nismo baš sigurno da je sve mašta

Iako prve stranice romana “Bez daha”, u izdanju firme “Klio”, liče na simpatični prikaz svakodnevnog života jednog grčkog mladića bez posla, lakomislenog i srećnog što je konačno našao lak posao za veliku platu, naredne stranice, i u romanu i u životu junaka bez imena, postaju napeti psihološki i egzistencijalni horor – bez kapi krvi. Čitalac je užasnuti svedok košmara ovog mladića kome ugovor sa poslodavcem postaje omča o vratu: on više nema slobodu ni da živi, ni da se kreće gde želi, ali ni da pita bilo šta.

Dimitris Sotakis (42) bio je zvezda proteklog Sajma knjiga u Beogradu, a mi smo ga zatekli ponovo u našem glavnom gradu, na povratku u rodnu Atinu iz Herceg Novog, gde je učestvovao u tamošnjem „Trgu knjige“. Autor devet romana i jedne zbirke priča prevedenih na šest jezika, dobitnik brojnih nagrada za svoje pisanje, bivši pevač u pop grupama, profesor i prevodilac sa  kineskog jezika (koji je studirao u Pekingu), na jesen će u Beogradu predstaviti svoj poslednji roman “Uskrsnuće Majkla džeksona”, a u Atini onaj koji upravo završava: “Priča o supermarketu”. Stigao je da napiše i jednu pozorišnu predstavu koja će biti izvedena naredne godine, a nedavno je u “Politici” objavio i autorski tekst o stanju grčke nacije.

Ima li tema romana veze sa sadašnjim odnosom Grčke i Nemačke u vezi sa kreditom i dugova?

Sada mnogi tako tumače roman, pa je i to moguće, ali knjigu sam pisao pre ove krize.

U romanu samo dva sporedna lika imaju imena, ali ne i glavni junak priče, kao ni mesto u kome se ona dešava. To je prilično neobično?

U većini mojih radova ima veoma malo imena, što ljudi, što geografskih pojmova, jer ne želim da čitaoci vuku paralele između moje fikcije i stvarnih ličnosti i predela. Moje priče su uglavnom simbolične i govore o nama, o ljudima, o tome gde smo, kuda idemo i ne zanimaju me nikakva stvarna imena i mesta. Više sam se posvetio opisivanju atmosfere u kojoj taj grad egzistira i koja može da vam se učini poznatom, iako u stvarnosti ne postoji. Ukoliko ste tako doživeli ovaj roman, onda sam uspeo, jer za mene je književnost beg od realnosti.

Šta ste dešavalo u vašem životu u vreme kada vam se rodila ideja za tako neobičnu priču?

Zanimljivo pitanje. Ne mogu da kažem da sam bio u depresiji, jer nije bilo konkretnog razloga za to, ali svakako nisam bio u najboljem raspoloženju tog leta 2008. godine, kada sam došao do nekakve raskrsnice i nisam znao kuda dalje u životu da idem. U principu sam veseo i pun optimizma, imam dobar život i ne žalim se, ali ponekad me zahvati osećaj melanholije, bez nekog posebnog razloga. Pisao sam, a izgledalo mi je da me to nikuda ne vodi. Nisam mogao više da živim bez cilja u životu. Težak period, međutim, iz njega je nastala knjiga "Bez daha".

Očekivao sam još gori odgovor jer mi je na trenutke vaša knjiga ličila na delo horor žanra gde se ispod naizgled mirne površine događaju užasne stvari?

Hm, drago mi je što ste se preplašili, to sam i hteo, jer i jeste zastrašujuće što ljudi žrtvuju, uzalud troše ili odbacuju sadašnjost zbog zamišljene budućnosti koja možda nikada neće doći, a o čemu knjiga govori.

Neki kritičari vaš stil nazivaju "pisanjem apsurda". Šta Je za vas apsurdno u današnjem svetu?

Gotovo sve. Nije ga lako objasniti. Ljudi su usamljeni iako su stalno okruženi nekim društvom, možda je to najveći apsurd. Postoji izraz "sam sa svima" i to je istina, nije kliše. Na svetu je sve više ljudi i sve više usamljenosti. I u Grčkoj, naravno. Posebno kod pisaca. Ima nas pedesetak pisaca srednje generacije i gotovo nikada se ne vidimo, ne čujemo, ne družimo, dok su nekada pisci zajedno odlazili u Pariz ili Lisabon na književne večeri, bili prijatelji. Danas, pisci ne znaju ni svoje čitaoce, malo je susreta sa njima tako da, ako neko i voli ili ceni ovo što radim, ja ne znam ko je ta osoba ni kako izgleda. A to je tužno. Pisci nisu supermeni, mi ne možemo da letimo, samo smo ljudi kojima treba pažnja, ljubav ili podrška drugih ljudi, najviše naših čitalaca.

Da li je tražite u vašim romanima i pričama?

U knjigama ne dajem odgovore na pitanja, pa tako nemam ni na to pitanje o usamljenosti i otuđenosti. Meni je smešno kada čujem da neki pisci pričaju o pisanju kao o sopstvenoj psihoterapiji gde nalaze odgovore na mnoga pitanja. Glupost. Pisanje može samo da izazove tugu zbog toliko pitanja koja pisanjem otvarate, a koja nemaju odgovor.

Da li se vi, kao Grk, osećate i više usamljeni sada kada znate da većina evropskih zemalja nije uz vas u ovoj krizi?

Nikada nisam svoju nacionalnost smatrao svojom glavnom osobinom. Desilo se da sam Grk i jako brinem o zemlji u kojoj živim i volim ljude sa kojima živim, ali više sam povezan sa ljudima nego sa nacijama. Ima mnogo mojih kolega koji su se priključili političkim strankama i mislim da je to katastrofa. Uništili su svoje živote i karijere. Danas se građani više i ne sećaju da su ti ljudi nekada bili pisci i smatraju ih političarima. Sada njihove knjige više niko ne kupuje, jer u Grčkoj, ne znam za Srbiju, ljudi ne vole političare.

Vi se ne bavite politikom?

Pisanje knjiga je samo po sebi politički čin, ne moram da budem član stranke.

A šta je najveći apsurd vašeg života?

To sam ja! Potpuno izgubljen slučaj!

Pišete i o besmislenosti žrtvovanja. Tako razmišljate?

Ne govorim o situaciji kada se žrtvujete zarad druge osobe ili kada žrtvujete neku vašu želju zarad višeg cilja. To su svete stvari i ne možete sumnjati u njih. Govorim o besmislenosti žrtvovanja života u smislu čekanja na nekoga, odlaganja sreće, smeha, radosti za sutra ili prekosutra, o prolaznosti života, o jutru kada se probudimo i shvatimo da nam je u čekanju na nekoga ili nešto prošao ceo život. O tome da se danas žrtvuje za sutra. Ljudi jednostavno ne treba da čekaju da bi živeli. Onog trenutka kada se rode, treba da žive, ali stvarno, do smrti.

Kako je sada u Grčkoj?

Veoma napeto posle izbora u januaru. Psihologija našeg društva promenila se nekoliko puta za ovih šest meseci. Imali smo veliku nadu, pa veliku promenu i onda veliko otrežnjenje. Imali smo osećaj da će ovo biti kao i 1981. godine kada je PASOK došao na vlast, ljudi su hteli promene. Kao što znate, nastala je zbunjenost. Verujem da je Siriza želela dobro za Grčku, ali konstrukcija Evropske unije je pokazala da su promene nemoguće i sada je izlaz iz te situacije gotovo nemoguć. Siriza i narod su hteli da pobegnu od osećaja koji vlada Grčkom da moramo da se povinujemo lošim pravilima Evrope, osećaj da je EU postala jedna velika banka koju na okupu drži samo novac. Većina nas je EU doživljavala više na romantičan način. Konačno smo shvatili da u toj banci nema mnogo prostora za romantiku. Optimista sam, ali moj optimizam nema logičnu osnovu. Ne želim da moj optimizam pređe u sledeći nivo, a to je naivnost.

Glasali ste za...?

Mnogi moji prijatelji su se pitali kako bilo ko može da zaokruži "da", da bi to bila izdaja. Ali, mislim da ne bi, ukoliko živite u Grčkoj. "Da" psihološki ima razlog zbog straha od gubitka. Grčka je bila jedna od prvih zemalja koja je ušla u EU krajem sedamdesetih i ljudi nisu želeli da odjednom izgubite sva prava. Ja sam glasao "ne", mnogo sam razmišljao, i to zbog emotivnih razloga. Ali, to "ne" na kraju više ne važi, bila je šala, pretvorilo se u "da", koje je još glasnije nego što je trebalo da bude. Poslednji ugovor koji je premijer potpisao gori je od onog koji je prvo bio na stolu.

Pišete novi roman, na kulturu kriza nema uticaja?

Šta da radim? Ja bih pisao u bilo kojim uslovima. Ne mogu da prestanem da pišem zbog političke krize. Pisao bih u zatvoru, na odmoru. Sve to utiče na mene ali pokušavam da radim i održim kontakt sa publikom.

Srđan JOKANOVIĆ

http://www.ilustrovana.com/kultura/pisanje-knjiga-je-politicki-cin