Pisac Dimitris Sotakis, čiji roman Bez daha iz 2009. kao da predskazuje grčku dramu, kaže da njegov junak naivno ustupa život strancima, vođen jedino željom da bude srećan

Tekst: Gordana Radisavljević Jočić

Ovog leta Grčka nikad aktuelnija. Samo što su, nažalost, vesti o poznatim turističkim destina- cijama i uspešnoj sezoni poklekle pod naletom sumornih ekonomskih tema. Hoće li država ban­krotirati, izaći iz evrozone ili će ponosni Grci kapitulirati pred zahtevima kreditora, pitanja su koja su donedavno zaokupljala čitav svet.

Sudbina glavnog junaka romana Bez daha grčkog pisca Dimitrisa Sotakisa, koji je izdavačka kuća Clio objavila u ediciji Gral u prevodu Mine Radulović, kao da je paradi­gma grčke stvarnosti. Knjiga govori o mladom čoveku koji biva primoran da prihvati čudan posao ne bi li izašao iz škripca. Novac na njegovom računu počinje da se gomila, ali on ubrzo shvata da je zatočen u košmarnoj stvarnosti koja mu je oduzela slobodu...

Sotakis, koji je nedavno otvorio Sajam knjiga u Herceg Novom, u intervjuu za Lisu kaže da knjiga, napisana 2009. godine kada se grčka kriza možda tek nazirala, pokazuje kako beznađe junaka nije zasnovano na patnji proistekloj iz finansijskih razloga.

– Rekao bih da je pre povezano s njegovom željom da bude srećan, a novac je način da to ostvari. On ustupa svoj život strancima naivno i ne znajući posledice. Zaplet postepeno naglašava važnu stvar - da on žrtvuje sve ne bi li povratio svoj život. Kao što ste pomenuli, knjiga je napisana malo pre krize, tako da više prati ličnu dramu nego društvenu - objašnjava pisac.

Grčko oxi je odjeknulo svetom. Kako prosečan Grk doživljava krizu?

– To je tačno zapažanje; veliko ne na kraju je pretvoreno u veliko U osnovi, ako želimo da budemo iskreni, grčki dug je toliki da niko ne može ništa da uradi. Lično sam verovao u namera Aleksisa Ciprasa, ali na kraju cilj nije postignut. Naš život u poslednjih pet godina se pro- menio, za neke radikalno, za neke ne. Glavna promena odnosi se na opštu atmosferu u zemlji. Mi Grci navikli smo da živimo udobno i za nas je bio šok da moramo da smanjimo ono što smo prvobitno imali. Ali, suštinski, kriza se odnosi na banke a ne na ljude.

Kakva je savremena grčka književna scena, koju pro­sečan čitalac kod nas malo poznaje?

– Grčka literatura danas krije neke prave dragulje, nema ih puno, ali dovoljno da privuku pažnju. Problem je što je naš jezik, mada važan u istorijskom smislu, prilično mali i nema mnogo čitalaca širom sveta koji mogu da ga razu- m Izdavačke kuće takode imaju svoje obaveze i nikada se nisu mnogo trudile oko prevoda. Svet se tokom godina sve više zanimao za tradicionalne vrednosti naše kulture, uglavnom za antičku Grčku, delom za poeziju ovenčanu Nobelovom nagradom, a ne toliko za savremena dela.

Da li volite susrete sa čitaocima na sajmovima knjiga?

– To je za mene jedinstven doživljaj. Susretati čitao­ce širom sveta koji su se sreli s mojom knjigom jeste nešto što se ne može opisati. To je za mene metafizičko osećanje, uvek mislim o tome kako sam u svojoj samoći stvorio knjigu i sada čitaoci koji žive tako daleko, sa sopstvenim uverenjima i životima, imaju sliku o meni, sliku mog unutrašnjeg sveta. To je zaista neobično i jedinstveno.

Može li se o Grčkoj pričati bez upliva mitologije?

– Grčka je zemlja puna kontradiktornosti, okruže­na kulturom i lepotom, i istovremeno neznanjem i korupcijom. Mitologija je početna tačka, nešto dragoceno i nedodirljivo, ali nisam siguran da li može da objasni današnju situaciju. Mislim da nam je sada u Grčkoj potrebna nova mitologija na koju bismo se oslonili i vera u budućnost, koja sada deluje sivo i neizvesno.

Jednom ste rekli da je književnost za vas bezgla­san krik, beg od realnosti, mediokritetstva?

– Literatura je uvek za mene bila način da pobegnem, čak i od samog sebe, koga ne volim uvek, da pružim priliku čoveku koji živi u meni, da podignem glas, da izrazim ono što on želi, bez ograničenja, unutar apsolutne slobode.

Koji pisci su imali najveći uticaj na vas?

– Kada sam bio mlađi, imao sam omiljene pisce, a kako vreme prolazi, pre imam omiljene knjige. Odrastao sam uz ruske klasike, takođe izuzetno po­štujem Tomasa Berharda, Maksa Frica, Franca Kafku, Hulija Kortazara i neke važne grčke pisce i pesnike.

Kako ste se obreli u svetu pisane reči?

– I da nisam pisac, sigurno bih našao način da se izrazim, ali uvek u okviru svoje usamljenosti. Književnost je za mene izgovor, način da svoj mikrosvet proširim među ljude. Mogao bih da vrištim svoju istinu, pravim performanse na ulici, režiram filmove, glasno izvikujem ono što želim da poručim, ali samo me reči čine sigurnim i iskrenim; bolje funkcionišem u svojoj zamračenoj sobi pišući i sanjareći satima.

Šta mislite o angažmanu pisca u politici?

– Ne volim to. Imam prijatelje koji su ušli u svet politike, ali ja sam protiv toga. Zašto? Zato što, ako počneš da se baviš po­litikom, ljudi odjednom prestanu da te pamte kao pisca, kao čoveka od umetnosti, automatski postaješ oružje za određen cilj, gubiš kredibilitet, postaješ robot.