Sajam knjiga u Beogradu odiše ravnodušnošću i potrošačkim senzacionalizmom. Ima li mesta razgovoru o angažovanom izdavaštvu?

Kultura je uvek pobuna, preispitivanje postojećeg i proizvodnja novog sveta. Tu dileme nikakve nema. Zabava je potrošnja kulture i stvaranje inferiornog društva.

Pobuna je skupa za pojedinca, jer čini od njega žrtvu, kao što to čini zabava s društvom. Vladajuća srpska politika estradnog je karaktera i društvo orijentiše ka neprestanoj razonodi. Reč je o podilaženju publici sa najnižim ljudskim porivima, manipulaciji za učvršćivanje vlasti, a ne za unapređenje života zajednice. Jeftina zabava je polje na kome se najradije i najmasovnije susreću populističke vlasti i glasači. Populistička politika stoga izjednačava kulturu i zabavu. I sve knjige su iste, samo su najgore malo bolje...

Vlasnici medija postali su gospodari javnog mnjenja pretvorivši srpsko društvo u antiintelektualnu sredinu. Kritička misao nije dobrodošla, a intelektualci su kao kvazielita izvedeni pred narodni sud. Istovremeno se proglašava i razmešta nova elita. To je elita sačinjena od vatrogasaca, šofera, konduktera, nesvršenih studenata, kompletnih idiota, čitača vodomera, keramičara koja je u proseku uspela da za dve godine diplomira, magistrira i doktorira. Jak stimulans neukosti i divljim ambicijama dao je brže, jače i bolje rezultate. Umesto podsticaja originalnosti i intelektualnih sposobnosti, favorizuju se slabosti, jača reproduktivnost, plagijarizam, partijsko zaposedanje tuđih rezultata.

Najzaslužniji i najznačajniji u kulturi bivaju medijski diskreditovani kao nepotrebni i nesposobni. Postepeno ali primetno učvršćuje se totalitarni obrazac ponašanja u kome kultura postaje žrtva političke zabave – histerične botovske proizvodnje pokornosti i poslušnosti.

Kulminirao je jezik prostaštva i primitivizma u medijskom izražavanju i postao značajan faktor antikulturne pedagogije za mlade i odrasle. Veliki broj režimu naklonjenih štampanih i elektronskih medija, širi zarazu najopasnije zabave i proizvodi rijaliti atmosferu veličajući korupciju, prostituciju i kriminal. U takvom ambijentu kulturi, čini se, nema mesta. Ali, valja istaći da se najveći broj pisaca i stvaralaca kritički određuje prema tim društvenim pojavama, nepotkupljiv je i ne dozvoljava da bude omalovažen.

Elitu, bez znaka navoda, čine slobodni građani, učesnici u javnom i kulturnom životu koji moraju misliti na duži rok i koji se moraju (iz)boriti za vrednosti do kojih im je stalo. Ćutanje intelektualne i kulturne elite je neoprostivo. Sajam knjiga je najbolja prilika da se govori, kaže i razgovara.

I ove, kao i proteklih dvadesetdevet godina Clio svojim izdanjima i aktivnostima daje podršku kritičkom mišljenju i pobuni. Pobuna je neprekidni radni zadatak, smisao angažovanog izdavaštva, neophodna energija slobode.