U zapisu „Dugo putovanje u noć" Kecmanović nam je ponudio retko vrednu ispovest o nevoljama na radnom mestu, bekstvu iz Sarajeva i peripetijama na opasnom izbegličkom putu, preko Splita, Zagreba i Beograda. Srbin iz ugledne loze, a politički Jugosloven i pacifista, Kecmanović očito nije umeo da se tu „snađe". Stoga se ova odiseja kroz balkansku ratnu noć okončala tek u Australiji, u skladu sa onim „što dalje, to bolje".
 
U prvi tom izdanja IZABRANIH DJELA Dušana Kecmanovića pod naslovom "Teme i dileme" uvrštena su i neka važna, verodostojna svedočanstva o opsadi Sarajeva spolja i iznutra, opisi ljudskog zla koje nas je obojicu oteralo u egzil.

Uvodni krug čine eseji nastali u vremenskom rasponu od nekoliko decenija i bave se „bježanjem od stvarnosti", mentalnim strategijama „pomoću kojih ljudi pokušavaju da prežive iskustvo poraza, razočarenja, neuspjeha i neostvarenosti" i preduprede slična nova iskustva.

Reč je o slobodnoj i neoslobođenoj seksualnosti, o genitalnom i socijalnom ekshibicionizmu, o kozmetici kao rđavoj savesti života, ili pak o panfiliji (ljubav prema apstrakciji čovečanstva umesto prema određenim osobama). Tu je i esej o anatemisanju duševne patnje – osobe koje duševno pate manje su prihvatljive u društvu (navodi se primer jedne crkve u Australiji u kojoj postoji posebna „soba za plakanje").

Od priloga o psihologiji „života u tuđini" posebno je zanimljiv onaj pod naslovom „Jezik kao spas" u kojem se govori o jezičkom problemu bračnog para različite etnonacionalne pripadnosti. Radi se o našim ljudima. Sve dok su govorili zajedničkim jezikom i zvali ga prosto „naš jezik", brak se održavao bez naročitih trzavica. No otkako su čuli da svako treba da govori „svojim", nacionalno imenovanim jezikom, opstanak bračne veze i porodice došao je u pitanje. Umesto mogućih ishoda – ponovnog zbližavanja ili konačnog razlaza – neke porodice odlučile su, i pod uticajem vlastite dece, da govore samo jezikom zemlje u kojoj žive. Jer bolje je i „mucati na stranom nego se svađati na svom jeziku".

Dva eseja su mi ponajviše otkrila ličnost Dušana Kecmanovića, čoveka i psihijatra u opakim „etničkim vremenima", osobito tokom rata devedesetih.
U pripovedno oblikovanom zapisu pod selinovskim naslovom „Dugo putovanje u noć", Kecmanović nam je ponudio retko vrednu ispovest o nevoljama na radnom mestu (Psihijatrijska klinika u Opštoj bolnici Koševo), bekstvu iz grada i peripetijama na opasnom izbegličkom putu.

Verujući da će se rat relativno brzo okončati i da će ipak moći da radi u svome gradu, Kecmanović je u Sarajevu ostao prvih pet ratnih meseci. Ali kad su počela sumnjičenja, provokacije i izlivi mržnje, čak i na mrtve lekare srpske nacionalnosti (na doktora Nedu Zeca, osnivača klinike), Kecmanoviću je postalo jasno da mora da se spasava. Pošto se plašio „bliskih susreta" na teritoriji koju su držali Srbi (nije podržavao politiku srpskog vođstva), krenuo je u izbegličku avanturu kroz krajeve pod kontrolom Hrvatskog vijeća obrane. To ga kao „četnika" zamalo nije koštalo glave – spasao ga je vojnik koji je u njemu prepoznao svoga uvaženog profesora.

U Splitu ga je prijateljski primio kolega hrvatske nacionalnosti, relativno korektan prijem, izbegavajući šetnje po gradu, imao je i u Zagrebu, dok neke kolege u Beogradu, izuzev onih manje uticajnih, nisu pokazale spremnost da mu, uprkos zavidnim referencama, pomognu da se zaposli. Srbin iz ugledne loze, a politički Jugosloven i pacifista, Kecmanović očito nije umeo da se tu „snađe". Stoga se ova odiseja kroz balkansku ratnu noć okončala tek u Australiji, u skladu sa onim „što dalje, to bolje".

Drugi tekst, „Mediji u etničkim vremenima", u poglavlju „Ko to tamo skriva istinu", jeste detaljno dokumentovano istraživanje pisanja sarajevskog dnevnog lista Oslobođenje o zatvorima i logorima u Bosni i Hercegovini tokom rata (1992–1995). Kecmanović je u ratnom Oslobođenju pronašao stotine napisa o mnogobrojnim srpskim i hrvatskim zatvorima i logorima za muslimane (Bošnjake), u kojima je ponižavan i strahovito mučen ogroman broj civila. Mnogi su i ubijeni ili se do danas vode kao nestali. Ali taj list nije pisao, osim u nekoliko navrata, o toj vrsti stradanja srpskih, odnosno hrvatskih civila u bošnjačkim zatvorima i logorima, pri čemu nije jasno naznačavana etnička pripadnost tih nesrećnika.

Kecmanović je naveo više desetina takvih, prikrivanih lokacija. A tu istinu sistematski je prikrivalo ratno Oslobođenje, inače ovenčano mnogobrojnim prestižnim međunarodnim nagradama „za širenje istine o ratu u Bosni i Hercegovini", za „očuvanje multietničnosti i multikulturalnosti", za „borbu protiv ksenofobije" i tako dalje.

O nepoverenju sarajevskih bošnjačkih krugova prema mišljenju uglednog lekara i naučnika s drugim etnonacionalnim predznakom ilustrativno govori esej „Opsjednutost etničkim". Reč je o predavanju koje je autor 2000. godine održao na tribini Vijeća kongresa bošnjačkih intelektualaca.

Iz svih pitanja koja su predavaču tom prilikom upućena, bilo je jasno da ga auditorijum smatra nekim ko nije „naš", ko je „sa druge strane". Podsećali su ga da je Srbin, da je rođen u Beogradu, da je srpski nacionalizam genocidan, Srbi necivilizovan, a Bošnjaci miroljubiv narod i tome slično. Isto tako, i neki sarajevski Srbi s kojim je tih dana razgovarao, isticali su kako su upravo oni najviše stradali. Nisu govorili o zlu koje su Srbi činili drugima, ili su to pravdali zlom koje je njima naneseno. Bilo je očigledno da su se i jedni i drugi uživeli u ulogu žrtve koja traži povlašćen tretman, da je tu „pojedinac značajan samo kao dio veće, u ovom slučaju etnonacionalne skupine".

Kecmanović je zaista mnogo, analitički i kritički, pisao o etnonacionalizmu, tako da bi zlobnici mogli reći da je i sam bio „opsednut" njime, makar kao svojom temom. Ali nije on birao temu – ona je izabrala njega.

Da pomenem i potresnu priču jedne Dušanove pacijentkinje iz Bosne. Rat ju je kao Srpkinju rastavio od muža Hrvata, ona s detetom prolazi kroz sve muke izbegličkog životarenja najpre u Banatu, potom u Lici kod svojih roditelja, gde će doživeti ono najcrnje. Pod pritiskom suseda, roditelji je izgone iz kuće samo zbog toga što joj je sinčić „polu-Hrvat"! Potom pod naletom „Oluje" beži u Srbiju, odakle će i ona stići u Australiju. A kad joj se tamo već odrasli sin zaljubi u muslimanku koja ga tera da pređe na islam, suočiće se s novim problemom bezuslovne verske i etnonacionalne pripadnosti.

Naučni ogled „Nacionalizam i ludilo: zašto Lija Grinfild nije u pravu" najambiciozniji je rad u knjizi. Kecmanović tu argumentovano pobija teoriju ugledne profesorice Bostonskog univerziteta po kojoj nacionalizam i ludilo stoje u uzročnoposledičnoj vezi. On odbacuje tezu Grinfildove da je nacionalizam osnovni uzrok ludila. Dušan ipak nije poverovao da je život proveo među ludacima!

Neko će možda reći da je Dušanov dugogodišnji pacijent bio zapravo naš mentalitet, u Sidneju kao i u Sarajevu. Pacijent koji je tvrdoglavo odbijao da čuje njegove dijagnoze i savete. Što nije ništa novo, ne samo kod nas, Južnih Slovena. Nije li već Platon jedva izneo živu glavu iz Sirakuze kamo je išao s nadom da od tiranina načini mudraca.
 
Uz prvi tom IZABRANIH DJELA Dušana Kecmanovića, Klio, Beograd, 2014.

Autor: Stevan Tontić
Izvor: Kulturni dodatak, Politika
Datum: 4. oktobar 2014.