Годишњицу смрти Данила Киша издавачке куће на Сајму књига обележиле су како поновним објављивањем његових најзначајнијих дела, тако и објављивањем дела која се директно тичу његовог живота и рада. Једна од њих је и провокативна књига "Извод из књиге рођених" Марка Томпсона (издавач Клио, превод Мухарем Баздуљ), прича препуна података из живота нашег славног писца.

Захваљујући издавачкој кући Клио, преносимо делове из задњег поглавља књиге, који се тичу последњих година Кишовог живота:

...Још увек мучен афером око Гробнице, изједан кајањем због Мирјане и можда још неке изгубљене љубави, а можда, бар повремено, и због тога што није имао деце, борио се са својим демонима и са материјалном несигурношћу, уз верну подршку Паскал и малог круга истинских пријатеља у Паризу… Често је долазио и у елегантни стан српског уметника Владимира Величковића, једног од оснивача Медиале, и његове жене Маристеле, која се сећа бескрајних дискусија о комунизму и демократији. Киш је једанпут тако јако лупио шаком о сто док су вечерали, наглашавајући „апсолутност зла комунизма”, да се сто преврнуо. Одбијао је да прихвати да је комунизам имао икаквих добрих страна које би биле олакшавајуће за његов црни биланс. Такође није држао да има разлике између совјетске и југословенске верзије. Његова осуда је била безгранична.

Али није све било политика. Маристела се сећа како га је позвала да гледају телевизијски документарац о масакру у Новом Саду 1942. (Киш није имао телевизор.) У једном тренутку док су гледали филм скочио је из столице према телевизору вичући „Видео сам свога оца!” Била је потресена и желела је да може да му репризира филм. „Најдубља опсесија био му је отац.”

Он је био тип човека, како се сећа његов пријатељ Габи Глајхман, „кога су звали на свакаква места, али увек само једном”. Домаћине би рутински увредио екстравагантним понашањем – што је Сузан Зонтаг заједљиво карактерисала као „егзибиционизам пијаног Балканца”. Он јесте пио као смук, нарочито кад му је било досадно, што се често дешавало; опуштен алкохолом проклињао је bien-pensant левичаре, којих је било много, и француску снисходљивост. Најбоље се осећао док је седео и пушио за кафанским столом, варирајући с пријатељима компликоване игре речима. Језик је био свет. Мирослав Караулац је био с њим кад је изгрдио клошара који му се, пошто је узео новац с банкомата, обратио: „Господине, имате ли неки франак за мене?” Киш се брецнуо: „Зашто питаш кад си ме управо видео да подижем новац. Реци исправно: ’Господине, дај ми који франак!’” Још увек увређен скитничиним избором речи, из џепова је вадио кованице.

Најкомотније се осећао међу земљацима, од којих су многи живели у његовом арондисману. Паскал се сећа да је друштво у којем се кретао било „врло југословенско. Стално се користио својим језиком, куповао је југословенске новине, дружио се с Југословенима”. На Паскалино тражење, обновио је контакт с Мирјаном и био у блиском контакту с њом и старим пријатељима у Београду, где се враћао сваких неколико месеци. Најдраже место у Југославији, међутим, за њега је био Дубровник, град међу зидинама на југу хрватске обалe, удаљен тек кратком вожњом аутомобилом од дома његове сестре у Црној Гори.

Крајем јуна, он и Паскал су били гости на вечери код Љубе Поповића, бившег члана Медиале из Београда. По речима другог госта, романсијера Слободана Селенића, Киш је био весео и шармантан, у центру пажње, причљив као и увек, скоро еуфоричан, спрдао се с дијагнозом туберкулозе коју су му дали доктори покушавајући да објасне његов константан кашаљ. ТБ у наше време, „као романтичарски песник!” Требало би га ставити у стаклену витрину, шалио се, и показивати студентима медицине. Касније исте вечери, жалио је што никада није написао бестселер и зарадио одговарајући хонорар. Селенић га је питао шта би тада радио. „Седео бих пред кафеом LaCoupole”, одговорио је брзо Киш, „пијуцкао Courvoiser, пушио Gauloises и гледао свет како пролази.” То ионако радиш, рекао му је Селенић. „Да, када имам новца”, признао је Киш, „али чак ни тада нисам безбрижан.”

Дана 16. децембра су му ампутирали пола плућног крила. Следило је зрачење, па шест месеци хемотерапије. Хирург је рекао Паскал да нису успели да одстране цео рак; морала је да живи с тим знањем, да се понаша као да је могућа потпуна ремисија, а да зна како није.

Самоубиство је постала опсесивна тема у разговорима. „У једној фази болести ми је рекао да је позајмио пиштољ”, сећа се Предраг Чудић. Говорио је пријатељима да спава с пиштољем под јастуком, ако га савлада потреба да све оконча. Бошко Мијановић је мислио како се много променио после операције, предосећање смрти је било све јаче. Светлана Термачић се сећа како би се склупчао на њиховом кревету и очајно понављао: „Ја нисам храбар - нисам храбар човек!”

Киш је постао убеђен да су речи играле улогу у настанку његове болести. Године 1988. је рекао Габију Глајхману како је увек био добар из области сјебавања властитог живота. "Сећаш ли се оног тренутка на броду?", питао га је. "Уништио сам га. Уништио сам себи живот рекавши то." Габи му се супротставио, али Киш није хтео да устукне. У интервјуу је рекао да је он писањем створио свој рак, описујући тумор оца у „Енциклопедији мртвих”. Јер доктори су му рекли да је рак настао отприлике у то време. За некога с његовом вером у моћ језика, узрочно-последична веза је била више него јасна. У најгорим тренуцима, каже Станко Церовић, Киш као да је осећао да су се три његове највеће животне страсти – књижевност, жене и политика – све показале као горке илузије. Све је дао за књижевност, а шта је добио? Медиокритети су га отерали из Београда, а у Паризу су га или игнорисали или патронизирали. Кајање због Мирјане га је гризло и 1983. кад је написао последњу причу Раних јада, у којој младом Андију прориче да ће „срести девојку коју ће вечно волети”. Две најбоље приче из Енциклопедије мртвих су о Мирјани. Паскал је Кишу дала све; он – прогоњен, рекло би се, осећањем да је прокоцкао истинску љубав свог живота или да је никад није ни имао – дао је заузврат онолико колико је могао.

Што се тиче политике, његовим надама за плуралистичку Југославију изругивала се тамошња све дубља криза. На личнијем нивоу, његови напори да подржи југословенске дисиденте на бази универзалности људских права били су склони да му се свете кад би се политика тих дисидената супротстављала његовој. Мањак либералних дисидената у Југославији је превише комплексна тема да бисмо се овде њоме детаљније бавили, довољно је навести причу Мирка Ковача о Кишу и песнику Гојку Ђогу, поменутом у 32. поглављу. Киш је писао председнику Франсоа Митерану да се заложи за овог „младог и талентованог песника”, и свађао се с Ковачем кад овај није хтео да потпише петицију којом се тражило Ђогово пуштање из затвора. Нешто касније, Киш и Ковач су на улици срели Ђога. Он се загледао у Киша и грубо му рекао: „Видео сам те на мом суђењу, за кога радиш?” Здраво за готово је схватио да Киш са својом међународном репутацијом сигурно ради за полицију или неку страну амбасаду, у замену за новац или привилегије. Киш је на тренутак био збуњен, а затим га је опсовао и отишао. Кад му се Ковач придружио у кафани, затекао га је да пије вотку у мрачном расположењу. Такав је био човек за кога је Милан Милишић мислио да је у свему осим у књижевности безнадежно наиван.

Престрашеном од умирања и измученом сумњом у себе, песимизам му се помрачио до космичког очаја. „Комунизам је вечан”, рекао је пред крај. „Ништа се не може учинити. Прекасно је.” На питања о Југославији, признавао је могућност дезинтеграције и грађанског рата, „али желим да будем оптимиста... Морамо да издржимо и не заборавимо нашу европску матицу”. Ако би писао књигу о својој домовини, он би, рекао је, покушао са раблеовском сатиром о конференцији на којој експерти и званичници брбљају један другом на језику који ни они сами не разумеју, а камоли њихова публика. Кад је у јулу са Паскал стигао у Београд у уобичајену продужену летњу посету, изгледало је да је у доброј форми. Филип Давид је био импресиониран кад је устрчао уз степенице да покаже како је доброг здравља. Али ускоро су се јавили болови у леђима, а десна рука је алармантно слабила. Тражио је од Мирка Ковача да га узме за руку; Ковач је видео да је рука укочена. Ипак, и у таквом стању био је заинтересован за политику. Рекао је пријатељу Ласлу Вегелу - мађарском писцу из Војводине - да писци треба да се организују против Милошевића. Када је Вегел питао кога још да позову, Киш није могао да наведе ниједно име. У то време је и последњи пут срео старог босанског песника Изета Сарајлића и упитао га реторички: „Како да будем добро у болесном граду?”

Тог поподнева, усред грмљавине, Киш и Паскал су пошли према мору. Шетајући се Херцег Новим са Марком Шпадијером, рекао је старом пријатељу да им је то вероватно последња заједничка шетња. Причао је о самоубиству, додавши како се боји да му недостаје храбрости за то. Потом су отишли у Дубровник, у хотел „Аргентина“. Крајем месеца, случајно, Маристела Величковић је дошла у исти хотел. Затекла је Киша у ТВ сали, мрачног и нерасположеног, како зури у екран. „Болестан сам”, рекао је, а није је ни поздравио. Петог септембра је отишао на контролу у војну болницу у оближњи Херцег Нови. После прегледа је упитно казао: „La commedia e finita?” Доктор је климнуо главом. Он и Паскал је требало да се врате у Париз 17. септембра, али су отишли раније. У Паризу су онколози нашли метастазе на кичми и предложили експерименталну операцију. Киш је одбио. Дана 17. септембра је написао тестамент, великим словима и дрхтавом руком.

Паскал је забранио да пред њим помиње његово стање; кад би Даница звала из Црне Горе, говорила јој је да спава и да добро једе. Једини пријатељ кога је желео да види био је Станко Церовић. Неколико дана пре краја је рекао: „Сањао сам да сам умро. Било је фантастично.” Смрт је стигла 15. октобра у шест поподне. Имао је педесет и четири године, као његов отац кад су га одвели у Аушвиц.

У тестаменту, Киш је прецизирао да жели да га сахране у Београду по православном обреду. У својој херојској доследности, Мирјана је међу документе везане за Киша прикупљене на пригодном ЦД-у уврстила и карго декларацију лета којим је његово тело пребачено у Београд. РЕЗЕРВНИ ДЕЛОВИ, ПОСМРТНИ ОСТАЦИ, ФИЛТЕРИ, РАЗЛИЧИТА РОБА... Он би то одобрио. То је његов последњи документ и инвентар.“

—

Марк Томпсон, аутор биографије о Данилу Кишу:

Киш је себе звао последњим Југословеном

Прошле године, књига Извод из књиге рођених уврштена је међу пет најбољих биографских издања у САД према избору америчког Националног удружења књижевних критичара. Са њухом за добру биографију, Зоран Хамовић је ово издање CornellUnitedPress понудио читаоцима на 613 страна у преводу књижевника Мухарем Баздуља, у издању куће Clio.

Марк Томпсон (55) је аутор ове биографије Данила Киша коју је радио двадесетак година и која је добила одличну критику у најугледнијем британском књижевном часопису Тајм литерари саплемент. Томпсон је завршио књижевност, живи у Лондону, ради у асоцијацији Отворено друштво у Лондону.

Шта је пресудило да се двадесет година бавите животом и делом Данила Киша?

Читао сам Киша на енглеском осамдесетих година и био сам фасциниран његовим писањем. Желео сам да знам одакле је то што је написано потекло, одакле се створио тај човек. У то време радио сам као новинар у Југославији и покушавао да разумем све овдашње комплексности, а Киш је био део њих. Покушавао сам да разумем Југославију као реалност која се дезинтегрисала и покушавао да разумем простор одакле је тај дивни писац дошао. И онда се то интересовање претворило у амбицију да пишем о њему.

Шта је значило одакле долази?

Киш је дошао са неколико страна и његов идентитет је комплексан, вишеструк. Нисам ништа знао о њему када сам га први пут читао. Читао сам га само као прозног писца. А онда сам схватио да у њему постоји читав дијапазон идентитета који се преклапају - мађарски, јеврејски, југословенски. Чак је и идентитет његовог оца, мађарског Јеврејина, био комплексан. Мајка му је била православна Црногорка која је живела у Војводини, удата за Мађара... све је то било измештено. И он као дечак у Војводини, почиње рат, породица одлази у Мађарску, после рата долази у Београд, па на Цетиње, опет Београд као студент - низ измештености. Он кроз своју литературу покушава да разуме шта му се десило, ко је он.

И ви у књизи видите Киша као последњег југословенског писца?

Кад је Киш у питању, није лако етикетирати. Он није желео да га сврставају. Он је себе назвао последњим Југословеном. Прихватио је да га зову југословенским писцем, а осамдесетих година прихватио је да се сврста у средњоевропске писце. Био је очајан над разједињеним југословенским културним простором и мислио је да тај средњоевропски идентитет има више изгледа да опстане, да тај европски простор пружа нешто више. Све његове илузије су разбијене у Београду оним што му се десило седамдесетих година и назнакама национализма у Југославији. Кроз осамдесете је видео да то нараста и није видео будућност у томе.

Јесте ли били изненађени Кишовом жељом да га испрате православни попови?

Неки његови пријатељи су били изненађени, попут Мирка Ковача, али ја не. Мислим да је осећао дуг према Православној цркви који може да одужи само на један начин. Његово православно опело је било извесно од тренутка када је крштен у православној цркви у Новом Саду 1939.

Р. Станковић
НИН
30. октобар 2014.