Po Erihu Fromu, Stari zavet, inace poznat po pricama o hirovitom i strogom Jahveu i drevnom principu odmazde, dobrim delom je antiautoritarna i emancipatorska knjiga! "Stari zavet je revolucionarna knjiga; tema joj je oslobodjenje coveka od rodoskvrne vezanosti za rodbinu i zemlju, od potcinjenosti idolima, ropstvu, od mocnih gospodara, koje vodi slobodi pojedinca, nacije i celog covecanstva", istice From kao osnovnu tezu knjige. On ne osporava da ima u njoj i autoritarnih elemenata, ali smatra da je "glavna" struja u Bibliji humanisticka, oslobodilacka misao, odnosno "radikalni humanizam".
Ovu provokativnu tezu tesko je razumeti bez poznavanja Fromovog shvatanja religije. Religija predstavlja sistem misli ili delovanja, "koji pojedincu daje temeljnu orijentaciju i objekt odanosti", pise From u knjizi Psihoanaliza i religija. Religija je jedan od najvaznijih odgovora na covekovu potrebu za snalazenjem u haoticnom i nerazumljivom svetu. Ovu elementarnu potrebu mogu zadovoljiti magija, animizam, totemizam, fetisizam i autoritarna religija, s jedne strane, ali i nauka, filozofija i humanisticka religija, s druge. Nema pojedinca bez potrebe za religijom, ali se kod razlicitih zajednica ona ispoljava na razlicite nacine. Neko moze kao vrhovnu vrednost postovati zivot a neko novac, slavu ili uspeh; neko moze obozavati nevidljivog Boga, a neko harizmatskog Vodju, naciju ili drzavu.
Religija moze podsticati covekovu ljubav ili destruktivnost, moze razvijati snagu njegovog uma ili je paralisati, kaze From.
Za Fromovu filozofiju i psihologiju religije, medjutim, nesumnjivo je najznacajnije razlikovanje dva osnovna tipa religije: autoritarne i humanisticke.
Za autoritarnu religiju karakteristicno je obozavanje neke natprirodne, vise sile, koja transcendira coveka i kojoj se on bezrezervno pokorava. Covek je slab, nemocan, beznacajan po sebi, a moze se osecati znacajnim samo onda ako, po cenu gubitka identiteta, zadobije milost Bozju. U autoritarnom tipu religije osnovna vrlina je poslusnost, poniznost, a najveci greh nepokornost, pobuna. Osnovna religiozna osecanja su osecanja krivice, zalosti i kajanja.
U humanistickoj religiji predmet postovanja je covek i njegove ljudske moci. Za coveka nema uzvisenijeg zadatka nego da razvije moci svog uma i srca, da bude ono sto jeste. Najvisa vrlina je, dakle, samoostvarenje, a greh je sve ono sto ometa ili blokira razvoj covekovih vlastitih potencijala. Dominantna religiozna osecanja su osecanja zivotne radosti, uzivanja i ljubavi. Najbolji primeri humanisticke religije su rani budizam, ucenje proroka, rano hriscanstvo i misticizam, koji podsticu budjenje nepatvorenih ljudskih snaga.
Ova dva tipa religije mogu se sresti i u okviru iste, judeo-hriscanske religije. From smatra da u Starom zavetu mozemo pronaci elemente i jednog i drugog religijskog misljenja, autoritarnog i humanistickog. Teza ovog humanistickog psihoanaliticara jeste da autoritarni tip religije preovladjuje u starijim spisima Starog zaveta, a da u kasnijim, sa razvojem jevrejske religijske misli, sve vise dobija primat humanisticki tip religije.
U Knjizi o postanju, Bog je prikazan kao svemocni, strogi i hiroviti apsolutisticki vladar, koji surovo kaznjava neposlusnost. Bog zabranjuje coveku, pod pretnjom smrcu, da jede sa drveta zivota i drveta znanja dobra i zla. Ali zmija ubedi Evu, da nece umreti, te da im to Gospod preti zato sto ne zeli da oni postanu kao bogovi. I zaista, Adam i Eva koji su kusali sa drveta saznanja, nisu umrli, ali ih je Bog isterao iz raja. Slika starozavetnog Boga u najstarijim jevrejskim spisima nacinjena je po uzoru na mocnog plemenskog vodju, koji zahteva bezuslovno pokoravanje, a cija voluntaristicka vladavina ne podleze nikakvim univerzalnim nacelima.
Odlucni preokret u razvoju starozavetne predstave o Bogu pojavljuje se u Knjizi o potopu. Kada se Bog posle izliva besa pokajao, tada nastaje sustinski nov odnos izmedju njega i coveka. Bog se obavezuje da vise nece pokusati da unisti zivot na Zemlji, a covek da nece ubijati druge ljude. Bog od tada nije vise svemocni apsolutista, vec i on uvazava princip bezuslovnog postovanja zivota. Ovim savezom Boga i coveka, Bog sada, umesto apsolutiste, zadobija crte ustavnog monarha, kaze From. U daljem razvoju pojma vrhovnog bica, antropomorfni Bog postaje apstraktni, bezimeni, nepredstavljivi, zivuci Bog, Jahve ("Ja sam KOJI JESAM", tako se Bog predstavlja Mojsiju).
Mnoge protivrecnosti u Fromovoj teoriji, pa i u njegovom shvatanju religije proizlaze iz njegove "optimisticke antropologije", prema kojoj je covek po svojoj prirodi dobar, covecan, racionalan ali ga kvari rdjavo, "bolesno" drustvo. Fromova "humanisticka" optika inspirisana vizijom mesijanskog doba, sprecava ga da vidi da u njegovom delu postoje dva suprotna, nespojiva modela ljudske prirode i ljudskog razvoja (biologisticki i kulturalisticki).
Fromovo radikalno psiholosko tumacenje Starog zaveta, bez obzira na moguce primedbe i kritike, vrlo je originalno i smelo. Ova nestandardna interpretacija Biblije privlaci savremenog citaoca svojom provakativnoscu, svezinom i pronicljivoscu.

Žarko Trebješanin

Danas, 18.11.2000.