Donosimo odlomke iz intervjua koji je Lejla Slimani, francuska književnica dala za NIN

U VRTU NAJDUBLJIH STRAHOVA I STRASTI
Mića Vujičić (NIN, 24 decembar 2020)

Sagovornica NIN-a objavila je roman o novinarki preplavljenoj nezasitoj potrebi za seksom, roman o dadilji koja na poslu ubije dvoje dece i publicističku knjigu o seksualnom životu u Maroku

„Sve moje knjige postavljaju pitanja o tome i o činjenici da nas društvo na kraju uvek pripitomi. Odrastajući, prilagođavajući se društvenim pravilima, sve više se odričemo ličnih želja, učimo da zauzdamo svoje nagone. Mislim da to još u većoj meri važi za žene, jer njih od detinjstva učimo da se kontrolišu.“

Sad kad u rukama imamo i nefikcijsku prozu Seks i laži (Clio; prevod: Ljiljana Mirković) – interesuje nas u kolikoj je meri ukidanje tog ja povezano sa slobodom. A sloboda sa telom...

„Ne možemo se pretvarati da smo slobodni ako ne raspolažemo sopstvenim telom. Pritom smatram da su žene u najboljem položaju da ovo razumeju. Ako drugi, to jest muškarac, religija, država umesto vas odlučuje da li imate ili nemate pravo na seksualni odnos ili na abortus, onda ste samo polugrađanka, jer ne posedujete sopstveno telo.“

Knjigu sa podnaslovom „seksualni život u Maroku“ čini dvadesetak ispovesti, svedočanstava žena koje su posle izlaska proze U vrtu ljudoždera prilazile Lejli Slimani i želele da joj krišom ispričaju životnu priču.

Književnica, od 2017. godine lična predstavnica francuskog predsednika Emanuela Makrona za frankofoniju, rođena je 1981. u Rabatu. U Pariz je došla na studije, a u Maroku je, kako obično navode biografije, vaspitavana u duhu francuske tradicije. Čitala je, putovala, studirala, ali istovremeno posmatrala ljude oko sebe u rodnom kraju.

Skrenula je pažnju u uvodu na tešku unutrašnju borbu koja sagovornice „raspolućuje između volje da se oslobode tiranije grupe i straha da bi ta sloboda za sobom povukla rušenje svih tradicionalnih struktura na kojima je izgrađen njihov svet“.

Slušajući ih, skrivene iza lažnih imena, želi da čuje stvarnost zemlje, mnogo složeniju i bolniju nego što se čini. „Ako se pridržavamo postojećeg zakona i morala koji se prenosi s kolena na koleno, treba smatrati nevinim sav neoženjen i neudat svet. Verovati da mladi muškarci i mlade žene nikada nisu imali polni odnos. Konkubine, homoseksualci i prostituke oba pola, svi ti, ljudi, dakle, ne postoje.“

Ubeđena je da preko prava da raspolažemo telom i oslobađanja od pritiska porodičnog okruženja ne ostvarujemo isključivo seksualne, nego političke slobode. Citira politikologa Omara Sagija, članak štampan 2013. u listu Mlada Afrika: potajna seksualnost i potajna politika idu zajedno.

Zato odjekuju reči iz poglavlja Soraja: „U pubertetu sam shvatila da se moj pol tiče celog sveta: društvo je imalo pravo nad njim.“ Devičanstvo je opsesivna tema. Šta sa rizičnim, tajnim abortusima; šta sa ostavljenom decom...

„Da bismo se uhvatili u koštac sa ovim problemima, potrebno je smeti govoriti o svemu.“

Na prvi pogled, reklo bi se da je reč o provokativnim knjigama, ali šta ukoliko tu provokativnost uopšte nismo primetili... Izgleda da se i književnica igra. U romanu Uspavaj me, čije jezgro jeste zločin dadilje otkriven već na prvoj stranici, reći će kako junakinja voli da gleda seriju o kriminalističkim istragama. Uz to, čita krimiće... Da li su te opaske način da se preskoči jeftina šokantnost, da se izbegnu pojednostavljivanja?

„U tom pogledu, heroina liči na mene. Mnogo volim novinske vesti i policijske serije. U oblasti zabave danas je postalo sasvim uobičajeno prikazivanje prilično groznih ubistava. Okruženi smo nasiljem posvuda i stalno, uronjeni u njega, čak i u najbanalnijim životnim trenucima. Upravo to sam želela da prikažem. Čim otvorimo knjigu ili uključimo televizor, otvaramo vrata nasilju.“

Izgovorene reči Lejle Slimani vraćaju nas u roman.

„U zabavnom parku urlaju, što od straha, što od radosti.“