У свечаној сали Скупштине града Београда, 15.04.2021. године, у оквиру обележавања Дана Београда 2021, одржана је промоција зборника радова „Свет средњовековних утврђења, градова и манастира“, својеврсни омаж археологу др Марку Поповићу.

Организатори промоције били су Град Београд, Археолошки институт, Завод за заштиту споменика културе града Београда и Дадов. О зборнику радова, али и о др Марку Поповићу говорили су Горан Весић, заменик градоначелника, др Вујадин Иванишевић, дописни члан САНУ, Оливера Вучковић, директор Завода за заштиту споменика културе града Београда, др Смиља Маријановић Душанић, редовни професор Филозофског факултета у Београду и др Весна Бикић, научни саветник Археолошког института. Модератор програма био је Иван Бугарски, Археолошки институт.

„Свет средњовековних утврђења, градова и манастира“ показао је да је др Марко Поповић био истинска инспирација истраживачима различитих дисциплина и генерација.
Уредници зборника су Вујадин Иванишевић, Весна Бикић и Иван Бугарски.

Реч Смиље Марјановић Душанић на представљању зборника радова у част Марка Поповића, Скупштина града Београда, 15. април 2021.

У области српских средњовековних студија, посебно место припада особеном интелектуалном опусу Марка Поповића. Интересовање за свет средњовековних утврђења, градова и манастира, област у којој је Поповић несумњиво био наш најбољи зналац, подстакло је низ колега, на челу са уредништвом зборника који је данас пред нама, да тако назову књигу замишљену као мало уздарје и захвалност учитељу, колеги и пријатељу. С поштовањем према његовим вишедеценијским истраживањима која су утемељила историјску археологију као посебну дисциплину унутар српских археолошких студија, желела бих да у овом часу кажем неколико речи о Поповићевим интересовањима, заједничким археологу и историчару.

Интелектуалац широких знања, великог познавања историје као дисциплине, које је далеко превазилазило оквире средњег века, Поповић је већ тим својим карактеристикама био позван да током сопственог истраживачког поступка сједини сазнања историје и археологије. Најпре, реч је о научно утемељеним и узорно изведеним, а потом и педантно публикованим стручним ископавањима. Способност свобухватног истраживања  омогућила му је да почетне налазе потом уобличи као простране студије које су померале устаљене границе између две научне дисциплине. Дозволите ми да наведем неколико примера који ово илуструју.

Обимна истраживања Београдске тврђаве у којима је од пресудне важности била компаративна анализа фортификација, методолошки поступак примењен и приликом бројних ископавања средњовековних тврђава и градова, на широком потезу од Градине крај Новог Пазара, преко Смедерева, Маглич града, Новог брда, владарских резиденција и бројних других локалитета,  Поповић је обогатио историјским увидима у стуктуру престонице као вишезначног споја одбрамбене и сакралне функције. Управо на примеру Београда јасно се види допринос разумевању ових феномена. Због тога је уприличавање мале меморије Марку Поповићу  у Градској кући, лепа прилика да се на правом месту ода признање заслужном истраживачу прошлости деспотове престонице. После објављивања значајне монографије о тврђави, уследила су ископавања, узорно публикована, посвећена митрополијској цркви, а потом и драгоцена истраживања сакралног окружења Београда. О комплексности Поповићевог погледа на средњовековни град сведоче даља истраживања, пре свега студија о тврђави Рас. Она је настала као плод вишедеценијског трагања за одговорима на питања односа престоног града, одбрамбеног утврђења и молитвеног штита који је окруживао државно средиште и у раним фазама немањићке историје. На изнетим примерима садејства археолошких ископавања и широко засноване анализе историјских извора која нас доводи до јединственог увида у природу средњовековног града, можемо јасно илустровати дело Марка Поповића као утемељитеља историјске археологије у нас.

Интересовање за начин живота средњовековног човека, блиско археологу који на основу остатака материјалне културе тка слику о различитим друштвеним слојевима, културним вредностима и конкретним формама кроз које је уобличаван свакодневни живот, постепено је довело Марка Поповића до идеје да, заједно са неколицином колега, осмисли пространо истраживање историје приватног живота у српским земљама средњег века. Ово почетно интересовање довело је до настанка неколико публикација, у којима је Поповићев допринос био кључан.

Замисао пројекта Историја приватног живота у српским земљама средњег века који је покренут у издавачкој кући Клио из Београда открива проширивање поља истраживачког интересовања ка правом интердисциплинарном сусрету археолога са суседним историјским дисциплинама. Сачувани писани извори претежно су намењени стварању званичне слике –  о Богу, о прецима, јуначким подвизима, владању, јунаштву, љубави и умирању.  Они се налазе на другом полу у односу на спорадично сачуване археолошке трагове. Ови последњи доносе сведочанства о изгледу простора у којем се живело, о оквирима свакодневног живота, почев од изгледа посуђа, властеоског појаса или монашке келије, до стилизације надгробних споменика као одраза лаичке побожности. Покушај да се из ових, неједнако сачуваних и понекад селективних трагова осмисли целовита слика о животу наших предака из једне сасвим удаљене епохе, поставља се као коначни циљ како археолога тако и историчара. Наведени примери овог садејства у научном опусу Марка Поповића представљају, разумљиво, само мали део онога што је оставио иза себе, као упечатљив траг у нашој науци.

Тешко је говорити о пријатељу који нас је прерано напустио. Тешко је говорити о драгоценом зналцу српске историје, који је отишао  у часу у којем су његове креативне снаге, истраживачке и мисаоне могућности, биле несмањене. Човек неспорног личног интегритета и грађанске храбрости, племенитог и делатног патриотизма какав се ретко сусреће,  изузетне интелигенције и ширине образовања, Марко је, испод робусне спољашности која се никада није мирила са просечношћу и баналношћу, био племенита личност спремна да помогне, да пружи ослонац и савет, да несебично подели са другима своја ретка и многобројна знања.

Дозволите ми један тренутак личног сећања. Од прошлости низа престоних градова и музеја које сам први пут откривала захваљујући Марковим запањујућем, понекад сасвим неочекиваним знањима, преко обилажења српских манастира и њихових ризница, заједничког рада у српском хералдичком друштву, али и снимања низа прилога о историји средњег века међу којима се истиче ауторски серијал Путеви средњег века, где се на најбољи начин показао његов редак таленат да широј публици приближи националну прошлост, Марко је увек био драгоцени сапутник и поуздан пријатељ. На крају, имала сам прилику да изблиза пратим и његов рад везан за очување националне баштине и да посведочим у којој мери је у таквим пословима одлучујућа енергија, упорност и концепција система заштите која је тих година споровођена највише захваљујући његовим личним особинама и широким, поузданим знањима.

Био је  лојалан изабраном кругу блиских људи, пре свих супрузи Даници која је до самог краја остала његов најближи саговорник и сарадник у заједничким пројектима. Свесни избор да не пристане на одрицање од сопствених ставова, нека врата му је затворио. Зато су остала широм отворена она друга, где се окружио људима којима је веровао и у чијем се друштву осећао природно и припадајуће, одлучивши се тако на живот са минимумом лоших компромиса. Та његова својства, ретка у свим временима и срединама, мислим да ће остати као трајан дар и поука низу људи који су имали част да га боље упознају.

Маркова стваралачка енергија,  живот предан раду, испуњен истинским интересовањем за науку, као и брига за очување крхких трагова националне прошлости, оставили су дубоког трага међу људима који су га ценили и волели, али и шире, у српској археологији и медиевистици.