U najnovijem broju NIN-a možete pročitati intervju sa Džoelom Mokirom, autorom knjige „Atinini darovi“.

Džoel Mokir, istoričar ekonomije, dobitnik je Balzanove nagrade, koja je po značaju drugo međunarodno priznanje u oblasti nauke, odmah posle Nobelove nagrade. Nagrada mu je dodeljena „za pionirsku koncepciju povezivanja ekonimije i istorije sa teorijom evolucije i epistemologije i razvojem znanja i tehnologije, čime je uveliko doprineo razumevanju ekonomskog razvoja i industrijalizacije, u prvom redu zapadnog sveta.“

Prenosimo vam delove intervjua, a knjigu „Atinini darovi“ ove sedmice možete nabaviti po 50% nižoj ceni.

Istorijski gledano, koja je najgora od velikih makroekonomskih boljki: veliki javni dug, visoka nezaposlenost ili nedostatak privrednog rasta?
Nezaposlenost nikada nije bila dobra. Ipak, moramo razlikovati, grubo rečeno, prisilnu i dobrovoljnu nezaposlenost. Ako ljudi zaista očajnički traže posao i ne mogu ga dobiti, onda je to katastrofa. Međutim, ako iz bilo kojeg razloga ljudi ne žele da budu u radnom odnosu, onda je slika drugačija. Zato morate biti veoma pažljivi sa statistikom. Imao sam u SAD, na postdiplomskim studijama, studenta iz Španije. Španska nezaposlenost je tada, po statistici, bila 25 odsto. Pitam ga: „Hoze, kako uopšte živi Španija sa tolikim brojem nezaposlenih“? On mi odgovori da slika nije baš takva, jer i njega računaju u nezaposlene. Ukratko, sumnjičav sam uvek kad se pomene stopa nezaposlenosti. Kod javnog duga moramo, takođe, napraviti distinkciju. Državni dug može biti i veoma dobar. Ako investirate u društvenu infrastrukturu, u ljudski kapital, u zdravlje stanovništva, to smatram veoma pozitivnim. Međutim, ako imate vladu koja se hvali kako se zadužila da bi poboljšala infrastrukturu, a novac zapravo odlazi u vojne avanture, nestaje u korupciji i kleptokratiji, onda to nije nimalo dobro. Ako vlada troši novac u vreme depresije da bi zaista zaposlila ljude, to je dobro. Oko takvog duge ne treba se previše brinuti. Slab privredni rast je svakako problem. I ovde imam veliki metodološki problem unutar svoje struke. Šta je ekonomski rast? Iskreno, mi to ne znamo.

Osim bruto domaćeg proizvoda, BDP-a po stanovniku, postoje i drugi indikatori, kao što su nivo obrazovanja, životni vek...
Da, sloboda izražavanja i mnogo šta drugo. Međutim, u statistici u obzir ne uzimamo inovacije proizvoda. Danas koristimo mnogo toga što uopšte nije postojalo pre deset – petnaest godina – od pametnih telefona do savremenih mašina za kafu, koje vam štede vreme. U merenju ekonomskog rasta bi svakako morali u obzir uzimati i poboljšanje proizvoda. Ako uporedite automobile od pre tridesetak godina i danas, vidite da je današnje modele lakše voziti, bezbedniji su, mogu lakše da se poprave, muzika u njima je mnogo bolja, o klima uređajima da i ne govorim. To vredi i za štošta drugo: telefone, slušne uređaje... Moj računar sad automatski piše tekst, odmah sam zapisuje sve što mu diktiram. To donedavno niste imali. Tvrdim zato da je realan ekonomski rast mnogo veći nego što ga izražava statistika.

U intervjuu još možete saznati i koje su sličnosti i razlike između globalne finansijske krize od 2008. i velike ekonomske krize koja je trajala od 1929. do 1933. godine, kako se SAD i Evropa razlikuju po pristupu borbi protiv recesije, da li je uvođenje evra bila dobra odluka i kako se sada nositi sa njom, koju primarnu korist države Zapadnog Balkana imaju od pridruživanja Evropskoj uniji, te šta će, po Mokirovom mišljenju, biti budući generatori progresa civilizacije.