Uvek kada smo u prilici da sa vama podelimo kritike i prikaze koji nam spontano pristižu od naših čitalaca i pratilaca na mrežama, osećamo neobično zadovoljstvo. U produžetku se nalaze topla, lična, a univerzalnim uvidima prožeta zapažanja Dajane Milovanov povodom knjige Tajiba Saliha "Sezona seobe na sever", za koja verujemo da su vredna vaše pažnje.

Ovo je jedna od knjiga koju sam nasumično kupila, u strahu od toga da postajem evrocentrična – u prevodu, htela sam da budem politički korektna i licemerno „dam šansu“ sudanskom piscu, očekujući... Pa, ne znam šta tačno, ali sigurno ne jednu od najupečatljivijih knjiga koje sam pročitala u poslednjih nekoliko godina. Ne preterujem kad kažem da „Sezona seobe na sever“ Tajiba Saliha može da stane rame uz rame sa „Prokletom avlijom“, na koju me stilski najviše podseća, ili „Tunelom“ Ernesta Sabata po minucioznosti s kojom govori o patologiji seksualnosti.

Pripovedač je mladić koji se vraća u rodno selo nakon studija u Evropi i upoznaje neobičnog Mustafu Saida čije prisustvo unosi nelagodu u rutinski život sudanskih seljaka – povučen je, nejasno je zbog čega se doselio bogu-iza-nogu nakon što je mladost proveo u Evropi. Čitava priča konstruisana je poput arheološkog iskopavanja delića Mustafine prošlosti, ali ono što me je fasciniralo nije toliko njegova životna istorija (koja je, videćete, vredna romana), koliko jezik – živ, moderan, poetičan, na trenutke vulgaran (seoska baba Bint Madždub nezaboravna je zbog slobode s kojom razgovara s tradicionalnim muslimanima) i nadasve ispunjen seksualnim nabojem koji upravlja životima glavnih junaka, a posledično i samim pripovedačkim tokom.

„Sezona seobe na sever“ je, kako naslov kaže, pripovest o „čežnji Juga za Severom”, o velikom evropskom snu, ali on nije uvek blistav – junaci obolevaju od „evropske bolesti”, zaraženi njenim vrednostima i stilom života koji, u sudaru sa tradicionalnim muslimanskim učenjima, vodi u patologiju i kulturnu raspolućenost. Već na prvim stranicama čitaocu je jasno da tragedija čeka svakog „obolelog” jer ne postoji način da se dve krajnosti izmire, i one koegzistiraju kao destruktivne sile koje postepeno ukidaju identitet, brišu društvene norme i svode čoveka na ono što jeste – životinja koja lovi, ili biva ulovljena, rečima pisca („love, a ulovljeni“, poznato?)