L. DŽEJMISON: POLJUBAC MEDVEDA
07.10.2022.
POLJUBAC MEDVEDA
Šta možemo da naučimo kada se uklone granice između ljudi i životinja?
Francuska antropološkinja i književnica Nastasja Martin leži u maglovitoj sibirskoj stepi, oko nje „busenje smeđeg krzna, očvrsnulo od osušene krvi“. Dok čeka na dolazak helikoptera ruske vojske, ona se pita kako „preživeti uprkos onome što sam ja izgubila u tuđem telu, treba živeti sa onim što je onaj drugi u mom telu ostavio.“ Njen gubitak je najneposredniji: mrki medved sa Kamčatke je „otišao sa parčetom moje vilice u svojoj“.
U svojim memoarskim zapisima, U očima zveri, Nastasja Marten nikada ne naziva ovaj susret napadom. Umesto toga, ona to opisuje kao susret, ukidanje granica, stapanje formi i, što je najvažnije, „poljubac“: „Mislim na medveđi poljubac, na njegove zube koji se sklapaju na mom licu, na vilicu koja mi puca... na crnilo njegove čeljusti .” Njena reč „poljubac“ je i emocionalno subverzivna – skoro erotična – i uporno fizička. Njihov kontakt uključivao je „vlažnu vrelinu“ njegovog daha, tamnu unutrašnjost njegovih usta. "Njegov poljubac?" piše. „Intimniji od onog što se može zamisliti.“
U U očima zveri pripoveda se o događajima koji su Marten doveli do ovog sudbonosnog „poljubaca“, kao i teškim medicinskim posledicama: niz rekonstruktivnih operacija u Rusiji i Francuskoj, infekcije i oporavak, lekari sa suprotstavljenim strategijama. Tokom ovih postupaka, Marten doživljava čudnu nostalgiju za vezom koju je osećala sa medvedom: „Ja sam ta koja je kao zver hodala po hrbatu ovog svega. I na zver sam naišla... U tom času on, ja i niko treći... naša tela su se preplela, dogodilo se ono nerazumljivo mi.”
U vreme njihovog susreta — 2015. godine, kada je Marten imala dvadeset devet godina — nije joj bila strana sibirska divljina. Već je provela godine na poluostrvu Kamčatka, učeći i živeći sa domorodačkim narodima Evena. Nakon napada, njeni prijatelji iz Evena, porodica koja ju je ‘’usvojila’’, zovu je miedka, rečju Evena, koja se koristi za označavanje ljudi koji su ’obeleženi medvedom‘, pošto su preživeli susret sa jednim… Ljudi koji se zovu medka smatraju se pola ljudima, pola medvedima. Nastasja Marten svoju knjigu posvećuje „bićima koja se menjaju“ i opisuje sopstveno pojavljivanje kao novu vrstu stvorenja, „crta iščezlih pod otvorenim pukotinama na licu, prekriven izlučevinama i krvlju: to mora da je rođenje, očigledno nije smrt.”
U očima zveri je knjiga o prevođenju— želji da se trauma prevede u značenje ili životinjska svest u čitljiv unutrašnji život—a prevod Sofi R. Luis sa francuskog na engleski čuva živosrebrnu prirodu Nastasjinog glasa dok treperi između drečanja, potcenjivanja, besa ogorčenosti, psovke poštovanja i uvrnutog humora. (Nastasja uživa kada kaže čoveku koji gura njena invalidska kolica kroz moskovsku bolnicu: „Potukla sam se sa medvedom.“) Ovo je takođe knjiga o metamorfozi tona: nijedan pojedinačni, statični afekt – tugaljiv, umrtvljen, zadivljen – nije mogao biti dovoljan.
Lesli Džejmison (New York Review of Books)