Sinoć je u Kulturnom centru GRAD održano predstavljanje knjige Muzej melanholije Velimira Ćusrgusa Kazimira. Predstavljanju je prethodilo svečano otvaranje Muzeja melanholije, za koji je zamišljeno da bude smešten u bivšem magacinu zagrebačkog izdavača Mladost, u Crnogorskoj ulici. Tom prilikom Velimru Ćurgusu Kazimiru uručen je ključ ovog zdanja, a Tatjana Rosić proglašena je za kustoskinju muzeja. Prisutni su se fotografisali zajedno sa autorom, a potom se uputili ka Kulturnom centru GRAD na predstavljanje knjige.

U intimnoj atmosferi Kulturnog centra GRAD publiku je pozdravio naš glavni urednik Zoran Hamović, istakavši da su dve reči kljiučne kada govorimo o Velimiru Ćurgusu Kazimiru, a to su priče i projekti. Najavivši govornike, reč je prepustio Milanu Vlajčiću.

Govoreći o prirodi ljudskog sećanja koja je u osnovi kako knjige, tako i zdanja koje ju je inspirisalo, Vlajčić je primetio kako ljudi u sećanjima mnogo toga izmene i ulepšaju iz žaljenja za prošlošću. Oni je napomenuo da je knjiga pisana duhovito, sa čestim promenama narativnih stilova, što čitaoca navodi da je čita brzo i da poželi da joj se vrati. Primetivši kako se Velimir Ćurgus Kazimir može smatrati začetnikom žanra kuhinjske književnosti, usled čestih reference na pojmove vezane za kuhinju (astal, kolač, pita), Vlajčić se retorički zapitao da li je osećanje melanholije danas prevaziđeno.

Reč je preuzela Tatjana Rosić, uz odgovor da melanholija ne može biti prevaziđena, već možda samo zabranjena, što danas jeste slučaj. Osvrnuvši se na podnaslov knjige, Priče i projekti, ona je podelila sa prisutnima utisak da joj četiri projekta o kojima autor govori u knjizi deluju kao parodije projekata koji se danas pišu, ali da to ne zatvara mogućnost da će ih autor ipak poslati na neki konkurs.  Rosić je knjigu opisala kao delo koje odiše estetikom siromaštva, što još uvek predstavlja neistraženo područje.

Na kraju je knjigu prokomentarisao i sam autor. Složivši se sa tim da je estetika siromaštva zaista očigledna odlika ovog dela, on je primetio kako je to ujedno i etičko stanje, jer knjiga govori o vremenu kada je postojalo osećanje zajedništva i solidarnosti i kada su ljudi imali potrebu da zaštite jedni druge. Takođe se složio i sa tim da današnjica negira osećanje melanholije i da to nije fenomen koji ćemo pronaći na društvenim mrežama. Za njega lično, neprihvatljivo je da virtuelni svet ne može da izrazi takvo osećanje. Otuda i potreba i ideja da se otvori Muzej melanholije, mesto gde bismo mogli da smestimo svoje karaktere i osećanja. Melanholija, primetio je autor, dolazi iz autentičnog osećanja gubitka zemlje u kojoj je odrastao, a taj gubitak je pre svega kulturološki. Stoga, zaključio je on, svoj blog, kao i ovu knjigu, doživljava kao povratak osećanjima zajedništva i solidarnosti i želi da ih i čitaoci tako dožive.