Prethodne sedmice Srbiju je posetio Endi Radok, profesor Univerziteta Monaš u Melburnu i autor knjige Mladi i mediji (Clio, 2015). Tokom svog boravka Radok je posetio Novi Sad, Niš, Novi Pazar i Beograd, gde je o medijskoj pismenosti razgovarao sa studentima i srednjoškolcima, ali i sa predstavnicima medija, obrazovnih institucija i nevladinog sektora. Stavljajući fokus na različite aspekte medijske pismenosti, on je tokom svojih predavanja ukazao na kompleksnost odnosa mladih i medija koju često zanemarujemo, fokusirajući se na površnu predstavu da su mladi žrtve medijskih industrija.

Koje su, dakle, glavne poruke u vezi sa medijskom pismenošću koje smo mogli da čujemo od Endija Radoka? Pre svega, one se tiču ukazivanja na činjenicu da je moć medija veća od one koju možemo da sagledamo. Ta moć pre svega ogleda se u tome da mediji kreiraju našu stvarnost, i to pre svega političku stvarnost. Implikacije ove činjenice su brojne, počev od toga da bez medijske pismenosti ne postoji ni politička pismenost, do toga da su mediji danas osnova društvenog života i integralni deo kulture u kojoj živimo. Bez medijske pismenosti nije moguća participacija u političkom životu jednog društva, ali ni svakodnevna komunikacija i socijalizacija, budući da je jezik medija postao jezik svakodnevice. Stoga, medijska pismenost ne podrazumeva samo razumevanje medijskog sadržaja i njegovih implicitnih poruka, već i razumevanje medijske industrije, publike, kanala distribucije, i u krajnjoj liniji, kulture u kojoj medijski sadržaji nastaju.

Uskoro vas očekuje snimak druge sesije foruma Mediji u Srbiji u digitalnom dobu na You Tube kanalu IP Clio, kao i na sajtu.

Mladi i mediji

Kada je reč o ulozi mladih u kontekstu odnosa medija i društva, Radok ih vidi kao knjiučne aktere, pre svega zato što je pojam mladih sam po sebi medijski konstrukt. Odrednice toga ko su mladi i šta nekoga čini pripadnikom te grupe definišu mediji. Sa druge strane, poznato je da su subkulture koje su mahom formirali mladi kroz istoriju bile nosioci različitih političkih poruka. Najzad, Radok ukazuje na to da mediji često koriste društvene događaje čiji su glavni akteri mladi (poput ubilačkih napada u školama) da postave politička pitanja u vezi sa budućnošću celog društva.

Odnos mladih i medija ne završava se na tome. Mediji u mladima vide glavne konzumente medijskih sadržaja, odakle i dolazi stalna zabrinutost društva o negativnom uticaju medija na mlade. Kako Radok ističe, ova zabrinutost ne jenjava kroz istoriju, bilo da govorimo o gangsterskim filmovima iz 30-ih, stripovima iz 50-ih, rep muzici ili rijaliti programima koji su danas aktuelni. Ono što je zanimljivo, napominje Radok, je da su ovakvi medijski sadržaji mladima više služili kao povod za druženje i razgovor, nego kao uzor. Stoga pretpostavka da su mediji ti koji utiču na porast stepena nasilja među mladima ili na radikalizaciju njihovih stavova nije sasvim opravdana. Ono zbog čega treba da brinemo kada je reč o uticaju medija, ne samo na mlade nego i na ostatak publike, je činjenica da oni ograničavaju našu maštu, percepciju i način izražavanja. Suština medijskog sadržaja svodi se na plasiranje prepoznatljivih, formulaičnih priča jezikom koji treba da bude razumljiv širokoj publici, usled čega se i kreativnost u stvaranju medijskog sadržaja zapravo svodi na oponašanje jezika kojim mediji govore. Mladi prvi uspevaju da proniknu u taj jezik i umeju njime da se služe, ali je problem u tome što takav jezik ograničava osetljivost na sadržaje koji su drugačiji i inovativni, pa samim tim i mogućnost mladih, ali i medijske publike uopšte, da zamisle svet koji je drugačiji od onog koji se prikazuje u medijima. Nije teško ispričati drugačije priče, ali je teško pronaći publiku koja će ih slušati i u tome se nejviše ogleda uticaj medija, primećuje Radok. Istakavši da su mladi oni koji najbrže proniknu u poruke medijskog sadržaja zato što ga najbolje razumeju, Radok je zaključio savetom da mladima ne treba da predajemo o medijskoj pismenosti, već da od njih učimo.

Tokom razgovora sa publikom postalo je jasno da javnost u Srbiji najviše brine uticaj rijaliti emisija na ponašanje i stavove mladih. Osvrnuvši se na sopstveno iskustvo gledanja jedne srpske rijaliti emisije, Radok je istakao da su takve vrste programa globalni fenomen, budući da mu poznavanje srpskog jezika nije bilo potrebno da shvati o čemu je reč. Najveći problem sa rijaliti emisijama je u tome što prikazuju ljude poput nas, ali na veoma stereotipski način. Stoga ove emisije, u sprezi sa stalnim prisustvom publike na društvenim mrežama, dovode do toga da danas svako vidi sebe kao aktera nekog rijalitija, a svoje ponašanje i pojavu režira kao neku vrstu performansa. Zato je važno kritički razmišljati o tome kako mediji utiču na naš život, u čemu medijska pismenost ima presudni značaj.

Mladi i mediji u Srbiji:  Primarno iskustvo kroz ekran mobilnog telefona

Pored Endija Radoka, publici u gradovima širom Srbije govorili su o meijskoj pismenosti i Zoran Hamović, glavni urednik Izdavačke kuće Klio i Maja Vukadinović, urednica edicije Multimedia u kojoj je objavljena knjiga Mladi i mediji. Zoran Hamović je kao povod za dolazak Endija Radoka u Srbiju istakao potrebu za negovanjem medija koji prethodi svim drugim, a to je živi  razgovor. Osvrnuvši se na temu Radokovih predavanja, napomenuo je da smo svi mladi kada je reč o medijima, budući da svi stalno učimo kako da ih tumačimo. U tom smislu, medija ne treba doživljavati kao pretnju, već treba da prozremo šta sa njima možemo da uradimo. To što sebe doživljavamo kao medijske žrtve odraz je naše pasivnosti; umesto toga, trebalo bi da istražujemo medijski prostor i pozicioniramo sebe kao aktivne učesnike. Sa ovim se složila i Maja Vukadinović, skrenuvši pažnju na to da su sredstva za produkciju medijskog sadržaja danas svima dostupna i da stoga mlade treba ohrabrivati da sami postanu kreatori sadržaja koji smatraju relevantnim.

Kraj posete Endija Radoka obeležilo je njegovo učešće na forumu Mediji u Srbiji u digitalnom dobu u Domu omladine Beograda, gde su pored njega govorili i predavači iz Srbije, pruživši učesnicima sveobuhvatni uvid u odnos mladih i medija u Srbiji. Milena Dragićević Šešić je knjigu Mladi i mediji okarakterisala kao delo koje podstiče na razmišljanje o novoj etici akademskog istraživanja, budući da su mladi retko tema kojom se domaća istraživačka zajednica bavi. Dragićević Šešić razlog za to pre svega vidi u tome što se tema mladih na ovim prostorima povezuje sa nasleđem socijalizma, od kog danas mnogi žele da se distanciraju. Ipak, primetila je ona, tema mladih ima širok društveni značaj jer moramo razumeti kako oni doživljavaju medije ako želimo da se upoznamo sa pojmom medijske pismenosti, a samim tim i sa kulturnim modelima koje dele različite društvene grupe. Mediji su pre svega društveno iskustvo i zato je potrebno razumeti ih iz ugla mladih, umesto što sprovodimo istraživanja koja su kritika mladih, zaključila je Dragićević Šešić.

Aleksandar Luj Todorović govorio je o odnosu mladih i medija u kontekstu novih tehnologija, istakavši da mladi danas više poverenja imaju u društvene mreže nego u tradicionalne medije. Upravo ova pojava dovela je do hibridizacije medijskih sadržaja, pa danas više ne možemo govoriti o informaciji, već o infozabavi. Gledaoci su postali multimedijski zavisnici, što se ogleda u tome da je jedan gledalac često prisutan na bar tri ekrana – televizijskom, kompjuterskom i onom na svom mobilnom telefonu. Imajući u vidu pojavu da danas svaki gledalac ima bar jedan sopstveni ekran, Todorović je skrenuo pažnju na to da se izgubila socijalizujuća uloga televizije ispred koje su se nekada okupljale čitave porodice, te da i statistika govori u prilog ovom zapažanju podatkom da se rastom televizijskog ekrana smanjuje broj gledalaca ispred njega.

Ana Martinoli predstavila je istraživanje čiji rezultati su potvrdili utisak da je pažnja mladih najviše usmerena na društvene mreže i mobilne i personalizovane medije. Ono što mladi danas traže od medija nisu sadržaji sami po sebi, već sadržaji koji donose iskustvo. Takođe, oni žele medije koji im daju moć kontrole i koji se obraćaju upravo njima. Iznevši podatak da više od polovine ispitanika prvodi više od četiri sata dnevno na internetu, Martinoli je istakla da mladi više ne razmišljaju u kategorijama tradicionalnih medija, te da možemo govoriti o pohlepnoj publici koja stalno traži nove sadržaje, ali i o anksioznoj publici koja stalno ima utisak da propušta neku informaciju.

Dalibor Petrović osvrnuo se na knjigu Mladi i mediji, istakavši kao njenu glavnu poruku da mediji sami po sebi ne mogu vršiti uticaj na ponašanje publike, već to jedino mogu činiti u sprezi sa drugim društvenim akterima. Odnos prema medijima je danas dramatično drugačiji, internet je sastavni deo života mladih, a mi ga još uvek ne razumemo dovoljno kao platformu za komuniciranje. Mladi do primarnog iskustva danas dolaze posredovano, kroz ekran mobilnog telefona; oni zapravo žive medije, istakao je Petrović.

Đorđe Krivokapić nastavio je razgovor o temi prisustva na duštvenim mrežama, ukazujući na posledice fenomena onlajn kulture. Prva posledica je ta što sadržaj postaje bezvredan kada ga je previše. Druga, možda još važnija, je nemogućnost da upravljamo sopstvenom reputacijom i identitetom kada jednom postanemo predmet medija, a prisustvom na društvenim mrežama to postajemo svi. Treća posledica koje mnogi nisu svesni je da svi korisnici društvenih mreža svoje prisustvo na njima plaćaju svojom ličnošću – podacvima o sebi pretvorenim u nule i jeinice. Zato je medijska pismenost ključna za svaki aspekt razvoje ličnosti, zaključio je Krivokapić.

 Forum Mediji u Srbiji u digitalnom dobu održan je uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji i Ministarstva kulture i informisanja.

*Uskoro vas očekuje snimak druge sesije foruma Mediji u Srbiji u digitalnom dobu na sajtu i Ju Tjub kanalu IP Clio.

Izazvovi proširenih multimedija, tekst predavanja Aleksandra Luja Todorovića