Ljilana Mirković dobitnica je pohvale - posebne nagrade Branko Jelić za prevod romana otići ću jednog dana ne rakavši sve Žana d'Ormesona.

Nagradu Branko Jelić dodeljuje Francuski institut za najbolji prevod sa francuskog na srpski jezik.

U produžetku možete pročitati obrazložđenje za dodelu nagrade Ljuljani Mirković Živojina Karapešića:

„Otići ću jednog dana ne rekavši sve“ iskazuje bojazan prisutnu u srcu svih odraslih. Iza bezbrige detinjstva, kad „ činilo se svakom da će dugo, da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava“ zalazi se u tesnac doživotne čegrsti sa sumornom izvesnošću neumitnog dotrajavanja.

Tri odeljka ovog dela razuđena su na glave, kratke, kao dnevnički zapisi. Pripovedački  arhaična i naivna najava svake od njih „U kojoj će čitalac... liči na „Doprlo mi je do ušiju...“ kojim Šeherezada započinje svakonoćnu odgodu svog pogubljenja. Kontrast tih šturih obećanja nalik na didaskalije nemog filma i sočne sadržine koja iza njih sledi upozorava na neizvesnost predviđanja, na mogućnost čudesnog klijanja, nicanja i cvetanja iz jedne trunke, poput svemira koji je tako prasnuo i još uvek se širi uz odjek tog praska. Poslednja rečenica prethodne glave često odjekuje u prvoj naredne, kao podsećanje da je napredak u nadovezu budućih na postojeća otkrića, da je nastavljanje  znak jogunastog nemirenja.

Kažu da ko zahvati široko, obično ne zaroni duboko. Siže ovog mikrokosmosa od dvestotinak strana, naprotiv, počiva na klatnu razmera – iz tačke u kosmos, iz trena u drevno –  i seže od pra-postanka sveta do stvaralačke ostavštine u njemu prolazno gostujućih pojedinaca. Od porodične sage do upadica iz ličnog spomenara pripovedača. Od osvrta na svakovrsna naučna otkrića do ponesenih opisa umetničkih postignuća. Od uzdaničke ljubavi jedne Marije do istinskih svetkovina duha tokom poseta znamenitostima sveta. Poniranja, izranjanja, uzleti, zastanci. Tegobno probijanje kroz vihore vremena u neumornom traganju za gralom smisla.    

Protivstavljeno objektivnosti po svaku cenu, koja istorijsku nauku svodi na dosadne brojanice imena i datuma, d'Ormesonovo čitanje sveta je čas plov oblaka (češće paperjastih nego pepeljastih), čas orkestar u kojem ima mesta i za orgulje prevratničkih činova i za pojedinčevu okarinu, čas akvarel čiji potez mora od prve, bez prepravke, da bude onaj pravi. Njegovo sažimanje čitavih razdoblja u naizgled usputne opaske nosi poetsku zgusnutost svetlaca koji u trenu minu avgustovskim nebom.    

Naš razum donosi trezvene – prividno i privremeno konačne – zaključke samo o onome što smo u stanju da izdvojimo, da sagledamo i doživimo spolja. Sve ono čega smo i sami deo istrajava kao nedorečeno, nedokučivo. D'Ormeson je načisto da nema borbe s pitanjima koja može da urodi berbom zrelih odgovora o dvostranoj tajni pra-postanja i onostranosti. Nastanak svega i nestanak svakog od nas ne objašnjavaju se ni predanjima ni predskazanjima. Reska poruka ovog d'Ormesonovog dela jasno se ocrtava u naslovima odeljaka: protivrečnost prvog i drugog   („Sve prolazi“ i „Ništa se ne menja“) primirena je – ali ne i razrešena – trećim, jedino mogućim: „Iznad nas postoji nešto sveto“ (koji je propraćen navodom iz Jevanđelja po Jovanu „Ja sam put i istina i život“). Umesto opisnog upozorenja čitaocu, u poslednju glavu ulazi se sa samo dve reči – Molitva Gospodu.

Šta nam poručuje ovo poučno štivo? Šta nam valja činiti pre izlaska pred Božje sudište? Nauživati se doživljenih ovozemaljskih prizora lepote, od krila majke Prirode do neviđenih rukotvorina nastalih u slavu Nevidljivog. Uzneti se tom lepotom do istine i svu tu udivljenost – samo  nju – poneti sobom preko poslednjeg mosta.  

Navigateur solitaire  može da prevali okean u orahovoj ljusci samo ukoliko je naoružan ogromnim znanjem o onome po čemu plovi. A d'Ormeson itekako jeste.
Ali za nas je, ovde i sada, najvažnije ono što je gospođi Ljiljani MIRKOVIĆ pošlo za rukom – da svojim umenjem presadi zadivljujuće razmere toga znanja našu odnedavna zapaženo zaparloženu baštu kulture.

Čitajte Žana d'Ormesona!