U Medijateci Francuskog kulturnog centra u četvrtak 2. oktobra predstavljena je knjiga Mišela Kaplana Vizantija. Na predstavljanju su govorili Mišel Kaplan, Smilja Marjanović-Dušanić, Radivoj Radić i Srđan Pirivatrić.
Delo Vizantija prvi je naslov iz serije „Vodiči kroz civilizacije“ koji je preveden na srpski jezik. Knjiga nam otkriva svet koji predstavlja jedan od temelja današnje kulture, s posebnim poglavljima npr. o Carigradu, gradu nad gradovima pravosuđu, privredi, ali i razonodi u kući, seksualnosti, higijeni, uz, naravno, književnost, umetnost i veru, sa opširnim indeksom kako bi čitalac (student ili laik) odmah pronašao podatke koji su mu potrebni. Knjiga je opremljena mapama, ilustracijama i shemama, kao i biobliografijom (od velike pomoći svakome ko odluči da se upusti u dalje istraživanje). 

Kako je, najavljajući svog kolegu Kaplana, rekao prof. Radivoje Radić ilustrujući suštinu najduže civilizacije posle Hrista (trajala je od IV do XV veka) s par reči „Vizantijom je vladao duh promišljene nepromenljivosti“: „Bila je to birokratska država u najpozitivnijem smislu te reči, počivajući na dolaru srednjeg veka, kako španski istoričar Pedro Lopez de Ajela naziva vizantijski zlatnik“. 

O tome kako se Istočno rimsko carstvo, kako se zapravo zvalo sve dok mu renesansa nije dala drugo ime - Vizantija - tako dugo održalo, prof. Kaplan izneo nam je jedan od brojnih zanimljivih argumenata: 
- U svesnim slojevima društva postojao je konsenzus o univerzalnosti civilizacije, nasledniku Rimljana, svetu kojim je suvereno vladao imperator. Car je bio direktni izaslanik Boga, a slika sveta u kome se živi na Zemlji preslikana je slika nebeskog kraljevstva. Vladar je imenovao čak i patrijarhe, a kad mu više nisu bili po volji - smenjivao ih, svojevoljno. Monasi, čije je manastire vladar obilato darivao, zauzvrat su najpre za svog vrhovnog poglavara morali da se mole. 

Šta je pak neposredno uticalo da Vizantijsko carstvo počne da se urušava, zvuči nam i danas, iz ugla savremene civilizacije, sasvim logično. 
- Sistem se počeo urušavati tek kad je car prečesto gubio bitke i tražeči saveznike među drugim kraljevstvima morao da popusti i dozvoli, npr. Bugarskoj i Srbiji, da postanu nezavisne, a sveštenstvu da samo bira svog poglavara… (Štaviše, vizantijske princeze udavane su za srpske kraljeve i despote, Evdokija za Stefana, Ana za Stefanovog sina Radoslava, Simonida za Milutina, a Jerina za Đurđa Brankovića, prim. nov.) Na istoku je tada stasala nova snaga - moćna otomanska imperija…