U prostorijama IP Clio danas je održana konferencija za novinare povodom objavljivanja knjige Granična ličnost i njena različita lica. Na konferenciji su govorili Mirjana Divac Jovanović  i Dragan Švrakić, autori knjige, i Zoran Hamović, glavni urednik IP Clio.

Zoran Hamović predstavio je delo kao knjigu koja na autentičan, suveren i naučno utemeljen način daje odgovore na pitanja šta su poremećaji ličnosti, kako na osnovu uvida u opsežnu literaturu koja postoji u ovoj oblasti, tako i na osnovu dugogodišnje prakse autora. Mada je reč o stručnoj literaturi, ovu knjigu mnogi doživljavaju kao nešto što im može pomoći u ličnim nedoumicama, naročito danas kada su granice onoga što je normalno pomerive, napomenuo je Hamović.

Dragan Švrakić istakao je da dijagnoza poremećaja ličnosti ukazuje na ozbiljne probleme, te da je prvi zadatak knjige bio da ustanovi šta je statistički normalna ličnost i po čemu se ona razlikuje od zrele ličnosti, pošto to nisu nužno isti koncepti – normalna ličnost ne mora implicirati zrelost. Kada je reč o poremećajima ličnosti, u korenu svih njih je nezrelost. Knjiga, dakle, uspostavlja kontinuum od poremećene, preko statistički normalne, do zrele ličnosti, zaključio je Švrakić

Mirjana Divac Jovanović dodala je da je zadatak knjige bio i da definiše ponašanja koja postoje ispod vidljive strukture. Cilj autora takođe je bio i da naučno iskažu ono u šta veruju, a da to bude razumljivo i običnom čitaocu.

Zajedničko stanovište autora je da granice ne treba postavljati kada je u pitanju terapijski pristup, jer je psihoterapija usmerena na integrativne procese. I najnormalnija ličnost može delovati neurotično kada naiđe na nerazumevanje. Takođe, svi imaju prava na nezrele odbrambene mehanizme, što ne znači da je u pitanju poremećaj ličnosti. Ponašanja mogu na površini izgledati slično, ali je zadatak psihoterapije da se sa simptoma sposti u dublje strukture ličnosti. Koncept poremećaja ličnosti i dijagnostika u toj oblasti se još uvek razvijaju, a doprinos ove knjige sastoji se u stanovištu da graničnost nije tip ličnosti, već nivo funkcionisanja raznih tipova adaptacija ličnosti. Poremećena ličnost se najčešće prepoznaje po poremećenim interpersonalnim odnosima koji su burni i nestabilini; to je poremećaj u komunikaciji.  Drugi način da se takva ličnost prepozna je nemogućnost da definišu druge ljude, da ih opišu ili prepoznaju njihova osećanja, jer ne umeju da prepoznaju ni sopstvena osećanja.

Zadatak psihoterapeuta je da integriše jedan rasparčan unutrašnji svet. Ljudi sa poremećajem ličnosti najčešće nisu spremni za terapiju, a na terapeutu je da to promeni. Čak i sama osoba sebi može da pomogne, ako je dovoljno inteligentna. Korektivno iskustvo koje se dožibvljava kroz terapiju može se doživeti na mnogo načina – kroz međuljudske odnose koji duže traju i nemaju terapijsku dimenziju, već prirodno deluju tako. Najbolji način da osoba sama sebi pomogne je kroz rad i ljubav, zaključuju autori.