Profesor režije Goran Marković je u penziji, ali pisac, dramaturg i režiser Goran Marković radi više nego ikada. Satire se od posla otkad je u penziji, kako sam kaže. Autor kultnih filmova „Variola vera”, „Tito i ja”, „Nacionalna klasa”, „Već viđeno”, „Majstori, majstori”, „Sabirni centar”… piše i režira. I trudi se da se ne ponavlja. I da ne ćuti na sve važno što se oko nas dešava.

U pozorištu „Madlenianum” u Zemunu, Marković priprema komad sa pevanjem „Male tajne”, rađen prema sopstvenoj knjizi koju je izdao Klio.

„Premijera je planirana za 27. mart, na Međunarodni dan pozorišta i demonstracija koje su bile prelomne u istoriji ove zemlje i grada. To je dobro vreme za premijeru. Pored hronike pozorišne trupe koja je zaista postojala, biće to i hronika onoga što se pevalo. Komponovali smo nove pesme, tekstovi su novi, ali odražavaće duh onoga što svi znaju, od Džanga Rajharda pre rata, do Darka Kraljića posle rata. Komad sa pevanjem, potpuno novi žanr, za mene je veliki izazov i to mi daje veliku motivaciju”, kaže Goran Marković u intervjuu za Novi magazin.

„Pored hronike pozorišne trupe koja je zaista postojala, biće to i hronika onoga što se pevalo. Komponovali smo nove pesme, novi tekstovi su, ali odražavaće duh onoga što svi znaju od Džanga Rajharda pre rata do Darka Kraljića posle rata. Komad sa pevanjem, potpuno novi žanr, za mene je veliki izazov i to mi daje veliku motivaciju."
 
Predstava pokazuje i društvo tog vremena.

Hronika te pozorišne trupe i praćenje likova kroz veliki period od dvadeset godina zapravo je priča o društvu i o onome šta se u društvu dešavalo. I na tim junacima lome se društvene okolnosti; okupacija, rat, oslobođenje, pa rezolucija IB. To je intelektualni milje Beograda pedesetih godina, uloga Beogradskog dramskog pozorišta... Komad počinje jedim skoro hirom milionera Petra Radovanovića, mecene koji je hteo da napravi novo pozorište, a završava se krajem te trupe koji koincidira sa zabranom predstave „čekajući Godoa“ koja je trebalo da bude izvedene u BDOP-u. Odigrana je u ateljeu slikra Miće Popovića na Starom sajmištu i imala je veliki uspeh. Sa njom je napravljeno jedno novo pozorište, Atelje 212, a prestalo je da postoji jedno dobro pozorište kakvo je bilo Beogradsko dramsko.

Imate scenario za film “Hotel Sen Žorž”. Šta je to, opet prispitivanje?

Nebojša Bradić i ja smo napravili tekst „Hotel Sen Žorž“ i od toga ćemo probati da napravimo film. Hotel Sen Žorž je mesto na Krfu u vreme kad je na tom ostrvu u egzodusu 1916. boravila srpska vojska. Scenario se bavi prikupljanjem snage za ono što se kasnije zvalo pobedom, ali okosnica priče neće biti epopeja, već iz tog hotela koji je bio sedište vojske i Vlade u izbeglištvu prema spolja. U centru priče će biti prestolonaslednik Karađorđević i pukovnik Dragutnin Dimitrijević Apis, njihov sukob, sukob dva koncepta biće osnova filma.
 
Da li taj sukob traje do danas, evropski i antievropski koncept Srbije?

Naravno, to se nameće. Sukob između te dve ličnosti, Aleksandra koji je imao viziju Jugoslavije, ulaska u Evropu i Apisova vizija koja je bila nacionalna i pomalo rigidna, antievropejska. Ta dva gledišta, taj sukob su imementi i danas našoj politčkoj i društvenoj stvarnosti. Praviti film o tome kako su bolesni, izmučeni vojnici sedeli na Krfu i jednog dana otišli je jedno, a nešto je drugo napraviti nešto što ima dramsku tenziju. Za to su postojali i istorijski podaci i nešto što mi i danas osećamo. Instiktivno smo se okrenuli tom odnosu kao osnovnom.

Ima tu i puno istorijskih likova kao što je Stanislav Vinaver. Tamo je nastala Plava grobnica, Maga Magazinović, ali i izmišljenih ličnosti koje čine milje, ali osnova je taj odnos Aleksandra i Apisa.

Možete li reći da je Srbija i danas duboko u istim raspavama, Evropa- ne Eropa, neutralanost. Da li još tražimo svoj put?

Nažalost situacija je nepromenjena, postoje ljudi koji smatraju da je nama mesto u zajednici evropskih naroda, da naš način mišljenja potiče iz evropske misli i onoga što nam je dala antička Grčka. Postoje ljudi koji smatraju da mi treba da živimo sa azijatskim pogledima i da je nešto što je Evropa nama neprijateljsko, nešto što nam čini zlo. Mislim da bi ovaj film mogao da otvori pitanja, priču i da je najvažnije na svetlo dana iznositi argumente, šta ko misli. Nema korisnije stvari nego što je ukrštanje argumenata i iz toga uvek izađu važne stvari, na primer u zlatno dobra Čehoslovačke na čelu je bio jedan filozof Masarik i mudro je vodio zemlju samo zato što je bio filofoz, što je razmišljao. Mi smo našeg filozofa Zorana Đinđića ubili i potrebno je da imamo ljude koji misle i da ljudi koji imaju stavove progovore. I da to stave na tapet. Ništa drugo.

Autor: NG

Izvor: Novi magazin

Datum: 14.01.2015