Knjiga Poetika moderne drame Žan-Pjera Sarazaka predstavljena je u okviru BITEF Biblioteke, novog pratećeg programa BITEF-a. Moderator skupa bio je Ivan Medenica, umetnički direktor BITEF-a i profesor FDU, koji je istakao da u oblasti studija izvođenja ima nove literature, uglavnom prevodne, što otvara mogućnost da se ovaj program održi i narednih godina. Pored njega, o knjizi su govorili i Mirjana Miočinović, bivša profesorka FDU, dramaturg i prevodilac, i Nebojša Romčević, teatrolog i profesor FDU.

Prisutne je u video obraćanju pozdravio i Nebojša Bradić, koji je predstavio nove naslove iz edicije Ars Scena. Nastavljajući niz koji su uspostavili naslovi poput Istorije pozorišta i Istorije baleta, pred čitaocima je su knjige Početi iznova Dragana Klaića, koja razmatra razliku između institucionalnih (državnih) i komercijalnih pozorišta, Balet i moderna igra Suzan Au koja uspostavlja niz u razvoju ove umetnosti od klasičnog baleta do modernih plesnih formi, Rečnik performansa i savremenog pozorišta  Patrisa Pavisa koji naučno institucionalizuje formu performansa, Tragedija inicijacije Ivana Medenice koja donosi nova tumačenja tragedija De Misea, Rasina, Šekspira i Kalderona, i na posletku, Poetika moderne drame Žan-Pjera Sarazaka u čijem središtu je shvatanje da sudbina dramskog junaka nije dovršena dramom, već posmatra ljudsku egzistenciju u celini.

Mirjana Miočinović osvrnula se na svoje prevodilačko iskustvo, napomenuvši da su njeni prevodi uvek bili motivisani pedagoškim razlozima. Govoreći o odnosu Aristotela i savremenog pozorišta, primetila je da je nemoguće dugo se držti jedne poetika kada vas stvarnost nagoni da pišete drugačije. Sarazakova  Poetika  pokazuje da su u jednom trenutku, počevši sa Ibzenom, Strinbergom i Čehovim, dramski pisci morali da počnu da pišu drugačije jer su problemi, situacije, čovek i njegova pozicija u svetu, sumnje i introspekcije doveli do toga da se klasična aristotelovska forma uruši i razbije. Sarazak sa velikom pažnjom prati važne evolutivne tačke od ovih do savremenih pisaca, ali u tome je superiorno selektivan i formira svojevrsnu istoriju savremene drame. Za potrebe tog poduhvata on je pročitao 177 drama od 69 pisaca. Ovakav projekat bi u našim uslovima bio potpuno neostvariv, budući da su Sarazaku sva ta dela bila dostupna na francuskom jeziku. Tim povodom, ona je skrenula pažnju na stanje u Srbiji kada je reč o prevođenju savremenih dramskih tekstova, iznevši podatak da nijednog od najvećih predstavnika nemamo prevedenog u celosti, zbog čega uveliko zaostajemo za Hrvatskom. Kada je o BITEF-u reč, on je za svojih 50 godina imao smenu bar 5 generacija i ta smena ostavlja traga, ali i potvrđuje Sarazakovo stanovište da je drama neuništiva.

Nebojša Romčević primetio je da čak ni Sarazak nije uspeo da odgovri na pitanje šta je dramska forma, odnosno da li je drama deo književnosti ili deo pozorišta. Režija je upravo i nastala iz potrebe da se popune praznine koje su pisci ostavljali u tekstu. Svaki dramski pisac ima na umu određenu scenu kada piše. Sarazak prepoznaje da je priča o kraju drame lažna dilema jer drama uvek postoji; uvek postoji naracija jer naša percepcija uvek pokušava da nađe kauzalnost. Drama se sa scene ne može proterati, makar ne bilo nijednog dramskog pisca. Čak ni smrt jezika ne znači smrt drame, jer se drama ne odvija u jeziku, već u radnji, zaključio je Romčević.