Postoji neka moda u književnosti danas. Stvara se selfi-književnost, koja nije više od reporterske književnosti i banalizuje celu struku. Ova knjiga po nekim temama koje tretira može zavesti čitaoca da pomisli da je to „još jedna takva knjiga“. Pa ipak, morate uroniti u nju da biste videli koliko je duboka. – ovim rečima Zoran Hamović, direktor i glavni urednik Izdavačkog preduzeća Clio, otvorio je konferenciju za novinare povodom dolaska holandskog pisca Jana van Mersberhena, autora knjige „Balkanski Hudini“. Govorili su, pored Zorana Hamovića i samog pisca, i njegova izdavačica Eva Kose iz Holandije, i prevoditeljka Jelica Novaković Lopušina. Ukazano je na koaliciju između Janove i Evine karijere, koja je imala sličan intenzitet i putanju. Jan van Mersberhen napisao je osam knjiga od 2011. godine, što je izuzetna produkcija koja ima sličan tempo kao i Evina izdavačka delatnost.

Eva Kose, urednica i osnivačica Izdavačke kuće „Kose“ govorila je o izazovima struke – zašto u izdavaštvu i dalje dominiraju muškarci, koje su „cake“ posla, ali i o svojoj veri u budućnost nezavisnog izdavaštva. Eva je u vedrom duhu opisala izdavaštvo kao domaćinstvo, ali suprotno: prvo investirate, pa ćete posle (možda) biti na pozitivnoj nuli. Pa ipak, Eva zaključuje: kada sam donela odluku da dobit nije primarna, to je bila oslobađajuća misao. Naš cilj je da upoznamo društvo sa drugačijim načinom mišljenja.

Glavni junak ovog romana je migrant iz Srbije koji živi u Holandiji. Kroz njega spoznajemo neki drugi legitimitet postojanja – druge koji nisu mi. Pa ipak, ovaj kontrapunkt je suptilno rešen u romanu, kroz spoznavanje različitosti koje su zanimljive ali i podsticajne.

Na pitanje otkud ova već ustaljena tema o izgnanstvu, Jan van Mersberhen povukao je zanimljivu paralelu između svog iskustva prelaska iz sela u grad. U toj tranziciji svoga života on je sretao Balkance koji su su se osećali kao izgnanci, i mogao je da se poveže sa njihovim iskustvom. Pa ipak, njega je na preokret pokrenuo poziv. Ako hoćeš da pišeš knjige moraš da uđeš u centar a izađeš iz svojej bašte. Otuda, Jan ističe da i kad njegovi likovi beže, to je ipak samo početak nekog novog pronalaženja.

Jan van Mersberhen u Holandiji proglašen je novim Hemingvejem. Hemingvej ga inspiriše jer je bio grub čovek, ali ipak sa vrlo sentimentalnim temama. Sa druge strane, u razgovoru nametnulo se poređenje sa Tonijem Parsonsom. Pre svega, jer su teme očinstva i muškog prijateljstva u centru, kao retko gde. A zašto baš očinstvo? Po Januovom mišljenju, očinstvo se razlikuje od majčinstva u tome što vas neko može nazvati i reći vam da imate dete, što se majkama ipak ne može desiti.

Konačno, Jan sumira promišljanje o svom stvaralaštvu kroz pitanje o tome koliko je naratorov glas i autorov. Jan ne preza od ovih paralela, i upravo naglašava da je kroz svoje iskustvo očinstva i napisao i ovu knjigu. Očinstvo, kao svoju konačnu inspiraciju, opisao je kao brigu za dete, a opet i distanca da bi se ono osamostalilo.