Podela na pravu umetnost i komercijalnu produkciju toliko nam je bliska i uobičajena da je deo naše nacionalne kulture, ali neke stvari se ipak menjaju, kaže Žan-Pjer Eskenazi, francuski sociolog čija je specijalnost audiovizuelna kultura. Profesor estetike filma na Univerzitetu Nova Sorbona i autor dvadeset knjiga, dolazi u Beograd 22. februara, a šira publika imaće priliku da ga upozna već narednog dana, 23. februara, kada će u Jugoslovenskoj kinoteci s početkom u 19 sati razgovarati sa rediteljem Goranom Markovićem, uz uvodno izlaganje Nevene Daković, o fenomenu televizijskih serija. Debata je naslovljena po jednoj od Eskenazijevih knjiga „Televizijske serije – Budućnost filma?”, koja je objavljena i kod nas u izdanju Klija u prevodu Ive Brdar.

U pomenutoj knjizi, Eskenazi nastoji da objasni fenomen televizijskih serija, ukazujući na promene koje su one izazvale u sistemu produkcije, kao i u samom načinu pisanja. Pokušavajući da odgovori na pitanje da li serije predstavljaju budućnost kinematografskog izražavanja ili su puka drugorazredna zabava, on istovremeno objašnjava razliku između američkog i francuskog koncepta kulture.

U knjizi „Televizijske serije – Budućnost filma?” kažete da televizija nastavlja dugu tradiciju popularne američke kulture koja je oduvek bila najznačajnije sredstvo izražavanja istovremeno i desničarskih i levičarskih ideja?

U stvari, popularna američka kultura (avanturistički i policijski romani, holivudski filmovi...) uvek je najbliže odražavala aktuelnost američkog društva i šire zapadnog. Na primer, romani i filmovi iz oblasti naučne fantastike pedesetih godina prošlog veka bili su značajni pokazatelji straha od nuklearne katastrofe, kao i suočavanja sa komunizmom. Televizijske serije produžavaju tu tradiciju, usuđujući se da postavljaju najvažnija društvena i politička pitanja savremenog  društva. „Simpsonovi” su, na primer, dosta radikalna društvena kritika američkog načina života, serija „Dva metra pod zemljom” je kritika utvrđenih porodičnih normi, a „Domovina” kritika dvosmislenosti američkih teza o terorizmu.

Dali ste studiozno proučavanje američkog slučaja. A kako je u Francuskoj?

U Francuskoj serije kaskaju za američkim. Francuske umetničke elite dugo su se gnušale televizije i stoga se u Francuskoj nije snimalo mnogo serija. Stvari se upravo menjaju. Serija „Un village français“ (Francusko selo) izražava svu dvosmislenost Francuske o odnosu sa nacistima. Ukratko, Francuska upravo počinje da shvata kako se proizvode serije i iznalazi nove načine.

U knjizi podvlačite razliku između kulturnog koncepta u Francuskoj i Americi?

Da, naravno, razlika je očigledna. Bez obzira na to što i u SAD takođe postoji visoka kultura, industrijska filmska umetnost brzo je zauzela značajno mesto i još brže postala prepoznata kao deo odlučujuće američke kulture. Odatle, na primer, učešće brojnih značajnih autora, glumaca i reditelja u proizvodnji serija. Amerikanci nemaju tu vrstu predrasuda.

U Francuskoj je, međutim, i dalje veoma jaka podela na „pravu” i „lažnu” kulturu?

U Francuskoj su intelektualci dugo suprotstavljali visoku, klasičnu, pravu kulturu onoj lažnoj čiji rezultat su industrijske kulture. To da televizijske serije mogu da budu umetnost ličilo im je dugo na jeres. Naše stavove je dugo određivala Malroova rečenica da se „što većem broju Francuza učine dostupnim kapitalna dela čovečanstva, a pre svega Francuske”. Stvari se sada menjaju i mnogo je teže održavati razliku između dveju kultura.

Vaša knjiga objavljena je u Francuskoj 2010. godine. Da li biste sada nešto dodali?

Kako da ne! Ova knjiga je bila uvod u fenomen serija i naročito u njihovu estetiku i njihove specifične narativne kvalitete. Trenutno radim upravo na tim pitanjima.

Kao sociolog specijalista za audiovizuelnu kulturu, možete li reći kakvo je njeno stanje danas?

Film i televizijske serije se drže relativno dobro, bar kad je reč o inovacijama. Znam da u brojnim evropskim zemljama filmski stvaraoci imaju teškoće. Ali verujem da publika voli filmove i serije i da neće dozvoliti da ova kultura propadne.

Kad je reč o filmu, posebno ste proučavali „film noir”, o čemu ste napisali i knjigu. Kakav značaj dajete ovom žanru?

Veliki je značaj ovog žanra koji su u Holivudu stvarali autori koji su bili nezadovoljni ili manje zadovoljni američkim načinom života, koji ga kritikuju i čiji filmovi su dosta gorki i tegobni. Američki grad je tu predstavljen kao jedan lavirint koji vodi u smrt, gde su ljudi žrtve svojih sopstvenih neostvarenih želja. Ovi filmovi, snimani krajem četrdesetih godina prošlog veka, imali su značajan uspeh gotovo svuda u svetu, što je dokaz da su dotakli raznolike populacije. To je jedan od najvećih holivudskih žanrova i sigurno najsubverzivniji.

Kakva je budućnost filma?

Ne bih znao da kažem. Optimista sam, ali ne usuđujem se da dajem prognoze. Čini mi se, ipak, da će saradnja između filma i serija postati sve značajnija, jer su serije već postale važan deo našeg identiteta.

Razgovor vodila: Gordana Popović