"Jedan od najvećih ljudskih strahova je strah od usamljenosti, koji može da preraste u parališući užas usled potpune bespomoćnosti pred opasnošću" – ističe naš istaknuti stručnjak u oblasti psihologije prof. dr Žarko Trebješanin u svom tekstu “Usamljenost i preispitivanje antropološke vizije”.

Tekst je objavljen u časopisu “Etnološko antropološki problemi” a inspirisan je knjigom objavljenom u našoj ediciji Imago – USAMLJENOST, Džona T. Kasiopa i Vilijama Patrika.

U produžetku prenosimo ključne segmente, a u prilogu donosimo kompletan tekst.
 
"….Poznavanje usamljenosti važno je samo po sebi. Ali njeno razumevanje značajno je i zato što nam ova patološka pojava otkriva koliko je važna njena suprotnost. A to je smislena, okrepljujuća društvena povezanost ljudi, blagotvorno dejstvo afektivne vezanosti ljudi na njihovo zdravlje, snagu, spokojstvo i sreću.

Istraživanja Bolbija (Bowlby) i njegovih saradnika otkrila su biološke korene društvenosti, ukazujući da bebe vrlo rano manifestuju svoju primarno socijalnu prirodu kroz težnju za uspostavljanjem i održavanjem veze sa svojim odraslim, moćnim zaštitnicima. „Pošto su ljudi u početku imali više šanse da prežive ako se drže zajedno, evolucija je ojačala sklonosti ka jakim međusobnim vezama selekcijom gena koji podstiču uživanje u društvu a proizvode osećaj nelagodnosti kod nevoljne samoće" (str. 31). U društvu drugih ljudskih jedinki osećamo se dobro, prijatno i sigurno, a kada smo sami, izdvojeni, osećamo se loše, neprijatno, ugroženo i anksiozno…
 
…Hronična usamljenost remeti sposobnost usklađivanja vlastitog ponašanja sa drugim ljudima. Snažno osećanje usamljenosti praćeno strahom od odbacivanja može i da ometa adekvatno tumačenje socijalnih signala i da dovede do pogrešnog razumevanja poruka drugih ljudi. Što su ljudi bili više usamljeni, pokazuje eksperiment, to su bili manje uspešni u tačnom tumačenju emocija drugih ljudi na osnovu facijalne ekspresije (str. 181).

Socijalna kognicija (opažanje drugih i naša predstava društvenog sveta) biva izopačena usled hronične usamljenosti i osećanja ugroženosti i bespomoćnosti. Negativno ponašanje drugih se preuveličava i precenjuje, a dobronamerno se previđa ili potcenjuje. Usamljena osoba veruje da drugi misle da je nesposobna, nezanimljiva, glupa i da će je zato uvek ljudi izbegavati, što dovodi do još većeg povlačenja u samoću i – potvrđivanja svojih očekivanja! Njena negativna očekivanja od drugih postaju tako samoispunjavajuća proročanstva!"