Drukčiji su selfiji ljudi iz Njujorka od onih na primer iz Berlina, različito poziraju žene iz Sao Paula i, recimo, iz Moskve... Drago mi je što sam rastao u Sovjetskom Savezu, jer mi to daje i specifičnu perspektivu u pogledu na današnji globalni kapitalizam, pogotovo na kulturu u SAD i u zapadnoj Evropi, kaže Lev Manovič

 
Uzimajući u obzir to koliko godina sam gde proveo, mislim da sam danas 38 odsto Rus, 32 odsto Amerikanac iz Kalifornije i 16 odsto Njujorčanin, kaže za „Politiku" Lev Manovič, jedan od vodećih teoretičara novih medija, koji je bio gost Kulturnog centra Beograda i održao dva predavanja u okviru programa „Media art", u Novom Sadu („Kako gledati 10 miliona slika") i u Beogradu („Vizuelizacija Instagrama: selfiji, gradovi, protesti").
 
Rođen je u Moskvi 1960. godine, gde je i studirao slikarstvo, arhitekturu i računsko programiranje, a 1981. emigrirao je SAD. Kada je stigao iz „sive i komunističke Moskve u pulsirajući i postmodernistički Njujork", mislio je da će komunizam trajati još 300 godina, a trajao je još samo deset. Ipak ostao je u SAD, gde je magistrirao i doktorirao. Profesor je u Fakultetskom centru Gradskog univerziteta Njujorka, a takođe i na Odeljenju za vizuelne umetnosti Kalifornija univerziteta u San Dijegu, gde je inače osnivač i direktor Centra za softverske studije. Autor je većeg broja dela, a njegova knjiga Jezik novih medija" iz 2001, koja će uskoro izaći i kod nas u izdanju „Klija", smatra se najiscrpnijom istorijom medija posle Makluana.
 
U knjizi „Jezik novih medija" kažete da je ključni koncept za razumevanje savremene realnosti baza podataka (data base)?
 
Termin baza podataka upotrebljavao sam pre 20 godina. Međutim, s vremenom su se stvari promenile i sada upotrebljavam nove, recimo „big data" zbog ogromne količine informacija koja danas postoji. Ako tradicionalnu bazu podataka možemo da nazovemo kolekcijom, onda je ,,big data" kolekcija kolekcija. Možemo da govorimo i o terminu „data mining", to je bukvalno rudarstvo u podacima, proces „rovarenja" po sirovim informacijama uz pomoć kompjutera.
 
Koje su danas najznačajnije digitalne tehnike koje utiču na umetnost i kulturu?
 
Kompjuteri postoje 70 godina, a digitalna tehnika 25 godina. To, dakle, više nije novo. Centralna tačka danas su, međutim, društvene mreže, poput „Fejsbuka" i „Tvitera", zato što menjaju način na koji ljudi komuniciraju, način na koji putuje slika. Kao što su ranije samo velike državne kompanije radile na svom „advertajzingu", sada to radimo zapravo svi i svako pojedinačno pokušava da bude što efikasniji. Pošto je u digitalnoj kulturi na internetu sve merljivo, onda svako pokušava da bude maksimalno efikasan. Ukoliko neko piše blog, on zna da će više ljudi pročitati tekst ako na početku stavi fotografiju tako da zapravo sve počinje da liči jedno na drugo, jer svi žele na isti način da budu efikasni, i to dovodi do potpune uniformnosti.
 
Koje su još zamke digitalne tehnologije?
 
Smatram da je ključni termin „algoritam" zato što je danas algoritam taj koji odlučuje šta će se pojaviti na „Fejsbuku", šta će se čitati. U mnogim časopisima u svetu mnoge članke sada pišu algoritmi. Oni su kontrolori, jer kontrolišu i koje ćete postove svojih prijatelja videti na „Fejsbuku", oni stoje iza „gugl" pretraživača, a mi to uzimamo zdravo za gotovo, jer „stvar funkcioniše". Uzmimo primer jednog američkog portala. Algoritam odlučuje šta će se pojaviti na prvoj strani i na koji će način strana biti grafički uređena, tako da algoritam na neki način sugeriše tu efikasnost. A živimo u vremenu kad efikasnost postaje najznačajniji faktor. Imali smo tokom istorije jedan pokušaj da napravimo drukčiji sistem nego što je kapitalizam, ali taj pokušaj nije uspeo. I sada pokušavamo da napravimo neku drukčiju vrstu kapitalizma koja je u stvari vezana za efikasnost, a algoritam je „zadužen" za efikasnost. On sugeriše o čemu ćete da pišete da biste bili što čitaniji. On kaže šta treba da izađe sada, a šta treba da pišete za pet minuta što će tada biti u prvom planu. Sve odlučuje automatizacija, i to je zastrašujuće.
 
Ali digitalna tehnologija, naravno, ima i dobre strane?
 
Pozitivna strana je svakako povećana komunikacija. To je naročito bilo važno devedesetih godina kada je u istočnoevropskim zemljama kultura izgubila podršku države, pa su neki pisci i uopšte umetnici preživeli izražavajući se na internetu. Dakle, dobra strana je što veliki broj ljudi učestvuje u toj kulturi, ali problem nastaje usled toga što imamo sve manje različitosti. Sve postaje jedan jezik, engleski, i jedna vrsta komunikacije. To je vidljivo u savremenoj umetnosti. Sada imamo mnogo više savremenih umetnika, ali zbog te uniformnosti, postavlja se pitanje da li su oni zaista kvalitetni.
 
Mnogi se plaše da će globalizacija „pojesti" male kulture i različitost?
 
U našem centru za softverske studije U San Dijegu od 2007. vršimo istraživanje o fenomenu „big data", odnosno pokušavamo da damo vrlo precizne činjenice o raznim pitanjima iz kulture bazirane na velikom broju podataka. To je nova grana koju mi zovemo analitika kulture. Počeli smo sa istraživanjem o instagramu: odredili smo šest velikih gradova i onda smo upoređivali tekstove koje ljudi stavljaju uz fotografije. Na osnovu tih tagova ispod fotografija na instagramu, upoređivali smo kulturnu različitost u različitim gradovima. Nedavno smo, na velikom konkursu, odabrani za proučavanje softvera (samo dve laboratorije iz Amerike su izabrane) i dobili smo od „Tvitera" mogućnost da upotrebimo sve fotografije koje su ljudi objavili na toj društvenoj mreži od početka, a to su milioni fotografija, na osnovu kojih sada vršimo proučavanje. Primenjujemo razne parametre i na taj način dobijamo precizno izračunate podatke o kulturnoj različitosti za ceo svet tokom četiri godine.
 
I šta vaša istraživanja pokazuju? Ima li različitosti?
 
U prošlogodišnjem projektu koji se zove se „Selfisiti" (SelfieCity), pratili smo selfije širom sveta. Uzeli smo po jedan grad sa svakog kontinenta i razmatrali hiljade selfija iz tih gradova. Uprkos uniformnosti na prvi pogled, pokazale su se i razlike u kulturi, i to kako između gradova, tako i između žena i muškaraca. Drukčiji su selfiji ljudi iz Njujorka od onih na primer iz Berlina, različito poziraju žene iz Sao Paula i, recimo, iz Moskve... Na sajtu laboratorije ostavljamo mogućnost da svako sam može da proučava te podatke i sam da ih upoređuje.
 
Bilo ko?
 
Bilo ko. Tu možete po različitim parametrima da odabirate koji grad, koja emocija i tako dalje. Mi dajemo svoje rezultate, ali svako može na osnovu svog istraživanja da podeli sa nama svoje rezultate i svoje zaključke. To je kao neka vrsta društvene igre.
 
Vi kažete da novi mediji upotrebljavaju stare kao svoj osnovni materijal. Može li se desiti da oni „pojedu" stare medije?
 
Kao što vidite, novi mediji još nisu pojeli stare, ovi se i dalje dobro drže. Ja pre mislim da su stari mediji uveli u sebe nove. Oni su i dalje važni, i dalje se čitaju knjige, gleda se televizija. Vi danas gledate TV i idete na „Fejsbuk", obe stvari se podjednako praktikuju.
 
Želeli ste da budete slikar. Šta je bio ključni momenat koji vas je opredelio da se posvetite digitalnoj kulturi?
 
Počeo sam sa slikarstvom, ali kada sam shvatio da imam neki sistem u glavi koji me tera da napravim dobru sliku, da to mogu da uradim, postalo mi je dosadno. Kad sam stigao u Njujork i kad sam video kompjuterske grafike, shvatio sam da je to alat našeg vremena i da takođe može biti, što je 20 godina kasnije i postao, alat umetnosti. Da sam rođen 1900. bavio bih se fotografijom, da sam rođen 1920. bavio bih se filmom, a ovo je način komunikacije vremena u kome živim koji mi pomaže da vidim šta ljudi misle i na koji način se kultura sada dešava. Pre sto godina pravio bih fotografije gradova ili bih možda slikao na način na koji su to činili impresionisti, fovisti ili kubisti. Sada mogu da predstavim grad kroz dva miliona instagram fotografija. „Big data" postaje novi medij za slikarstvo.
 
Zašto ste napustili Moskvu?
 
Zbog antisemitizma u Sovjetskom Savezu. Pripadam generaciji jevrejske emigracije. To je bio novi talas emigracije.
 
Da li ste vi lično imali probleme zbog antisemitizma?
 
U tadašnjem Sovjetskom Savezu svako je imao ličnu kartu u kojoj je pisalo da li ste Rus, Ukrajinac, Jevrejin... Kao Jevrejin, nisam mogao da se upišem na univerzitet ili u umetničku školu, već samo u one škole koje su bile otvorene za Jevreje. I ponekad su me ljudi na ulici nazivali Jevrejinom. U osnovi, država je tada ohrabrivala antisemitizam.
 
A čega volite da se setite iz vremena kada ste živeli u Moskvi?
 
Napustio sam Moskvu kada sam imao 21 godinu i sećam se svih detalja vezanih za moj život tamo. Drago mi je što sam rastao u kompletno drukčijem svetu, drukčijem društvenom i kulturnom miljeu. To mi daje i drukčiju perspektivu u pogledu na današnji globalni kapitalizam, pogotovo na kulturu u SAD i u zapadnoj Evropi. Mislim da to alternativno iskustvo umnogome oblikuje moje današnje razmišljanje o digitalnim medijima uopšte.
 
Šta mislite o današnjem hladnom ratu između Rusije i SAD?
 
Sredinom devedesetih euforija s veba, pad komunističkih vlada u istočnoj Evropi i prvi efekti globalizacije stvorili su utisak da je kultura konačno van hladnog rata. Ali evo, čini se da se ponovo vraćamo u njegove mračne godine, izuzimajući to što danas svi imamo kompjutere i koristimo „data mining" i druge tehnologije 21. veka. Taj novi hladni rat je prisutan i na internetu. On, međutim, ujedno pokazuje koliko su stari mediji i dalje jako važni, jer 75 do 80 odsto ljudi i dalje podržava Putina, što pokazuje da se i dalje čitaju novine i gleda televizija.


Gordana Popović
Politika, Kulturni dodatak, 30. maj 2015.