Sanja Milić

Na srpskom je objavljeno sedam romana savremenog irskog pisca Džona Banvila (1947): „Kepler“, „Knjiga dokaza“, „Pomračenje“, „Pokrov“, „More“, „Nedodirljivi“ i „Drevna svetlost“. Svojevrsni kuriozitet je to što je svaku knjigu preveo drugi prevodilac.

Danas govorimo o Banvilovom romanu „Drevna svetlost“.

Džon Banvil, dobitnik Bukera i Kafkine nagrade, u intervjuima kao svoj književni uzor pominje Džojsa. Kritičari u njegovoj prozi prepoznaju Nabokovljeve i Prustove uticaje. Te paralele se mogu povući i u čitanju romana „Drevna svetlost“, ali tu postoji i jedna znatno zanimljivija intertekstualna igra, referisanje naratora, glavnog junaka romana, na najslavnije engleske romantičarske pesnike Šelija i Kitsa i na nezaobilaznog ruskog klasika Dostojevskog.

No krenimo redom. „Drevna svetlost“ je treći deo Banvilove romaneskne trilogije u kojoj su i romani „Pokrov“ i „Pomračenje“. Tri priče o istim junacima, o porodici Kliv, ne znače nužno da se „Drevna svetlost“ ne može samostalno čitati, naprotiv. Ono najvažnije što se „desilo“ u prva dva dela trilogije, saznajemo iz sećanja Aleksandra Kliva, ostarelog pozorišnog glumca, koji se ispoveda čitaocu. To je sećanje na prva erotska iskustva u šesnaestoj godini sa dve decenije starijom majkom najboljeg druga, priča o glumačkoj strasti, tugovanje za ćerkom koja je izvršila samoubistvo... Džon Banvil vešto povezuje te tri osnovne linije priče od kojih je samo snimanje filma o izvesnom Akselu Vanderu „radnja“ romana u doslovnom smislu reči.

Glavni junak Aleksandar Kliv je samospoznajući, a ne sveznajući pripovedač. Preispitujući varljivost sopstvenog sećanja na prvu erotski ostvarenu ljubav i dubinu svog bola za mrtvom kćeri, Kliv te dve snažne snažne emocije i dva intimna konflikta sa samim sobom pokušava da razreši u realnoj životnoj situaciji, na snimanju filma. Kada mlada glumica Don Devenport sa kojom snima pokuša da se ubije, Kliv je vodi u Italiju, u Portovenere gde se ubila njegova kći Kas. Glumeći Vandera - umisli da je baš on bio taj „Svidrigajlov“ o kom je njegova Kas pisala i da bi on mogao biti vinovnik njene odluke da sebi oduzme život. Honorar zarađen na snimanju daje jednoj od saradnica filmske ekipe da istraži jesu li se čovek koga igra i njegova kći poznavali. Ista agentkinja mu je pronašla i ćerku gospođe Grej, njegove ljubavnice iz rane mladosti. To što je u priču upletena još jedna kći koja se, ironično, zamonašila je sasvim nepredvidivi efektni preokret u ovom veoma dobro izvedenom romanu.

Da je glavni junak „Drevne svetlosti“ ateista bio bi brzopleti zaključak izveden na osnovu njegovih sumnji, ironije, kritičnosti prema religiji, verujućim ljudima i sveštenstvu. Ali, šta su posledice delovanja samog Aleksandra Kliva i drugih u njegovom okruženju. Mogu li se razumeti kao kazna Božja. Jer, njegova prva ljubavnica (udata žena, majka njegovog najboljeg druga, ubeđena katolkinja) umire ubrzo po okončanju njihove neprilične veze. Da li deca ispaštaju grehe svojih roditelja. Klivova kći se ubila. Da li samo vera može da pomogne u prevazilaženju velikih trauma. Glumica Don Devenport je pokušala da se ubije zato što nije prebolela očevu smrt.

Svidrigajlov nije u Banvilovom romanu dosetke radi. Ostaju otvorena pitanja ima li iskupljenja za njegove junake i zašto se roman zove baš„Drevna svetlost“ ili, koga to Kliv čeka na kraju romana.

Da se vratimo uticajima pominjanim na početku teksta. I Banvilov junak traga za izgubljenim vremenom, sećanje ga vara ali mirise pamti, eros je u detalju, a lepota u grehu. Pretežni deo romana je tok svesti. Vreme je manje važno, ili bar nepokretno. Diskretno je provučena i tema dvojnog identiteta – kroz priče o pravom i lažnom Akselu Venderu, o pravom imenu i o alijasu mlade glumice i o odlasku jedne od junakinja u manastir.

Kako ono beše – Džojs, Nabokov, Prust. Tako nekako. Vreme će pokazati da li će i ime ovog odličnog irskog pisca biti navođeno u tom nizu.

Objavljeno u emisiji „Kulturni krugovi“ 12. juna 2015.