Šta smo sve spremni da žrtvujemo danas za neko lično, srećnije sutra, a koje možda nikad neće doći? Verovatno ste se i sami zapitali do kojih granica biste išli u lišavanju svoje ličnosti kako biste u budućnosti živeli onako kako najviše prija vašoj mašti. To pitanje je postavio i grčki pisac Dimitris Sotakis u svojoj knjizi “Bez daha”, prvom romanu izdatom na srpskom jeziku.

Mladog pisca Sotakisa, koji nam dolazi iz Atine zahvaljujući izdavačkoj kući Clio, možete upoznati na ovogodišnjem Sajmu knjiga, ali i u našem razgovoru sa njim, povodom knjige “Bez daha” i boravka u našem glavnom gradu.
 
LW: Kako ovo nije Vaša prva poseta Beogradu, pretpostavljam da ste već imali šansu da osetite društveni život naše prestonice? Da li ovaj grad ima nešto što biste mogli da poistovetite sa svojom rodnom Atinom?
 
Dimitris: Više puta sam bio u Beogradu u protekle tri godine, tako da mogu da kažem da je za mene najvažniji “ukus” njegove atmosfere, a ne neki konkretan doživljaj grada. Po meni, Beograd je klasičniji od Atine, u kojoj sam odrastao. Beograd je uređeniji, kompaktniji je. To je grad u kome sam tokom godina upoznao neke divne ljude. Atina je haos. Ima svoje interesantne aspekte ali je to mesto sa toliko različitosti i tenzija. Generalno gledano, Srbija i Grčka imaju mnogo toga zajedničkog – društvo je zasnovano na sličnim korenima, moralnim i ideološkim, tako da se osećam kao kod kuće kada sam ovde.
 
LW: Do sada ste napisali osam romana. Da li smatrate da je “Bez daha” najbolji izbor za prvim roman na srpskom jeziku?
 
Dimitris: Mislim da jeste. Uglavnom zbog toga što roman preispituje osnove na kojima je postavljeno modern društvo a to se ne odnosi samo na moju zemlji već je od interesa i za globalnu javnost. Roman govori o tome šta mi kao ljudska bića radimo i koliko smo spremni da žrtvujemo svoje živote za umišljenu budućnost koja najverovatnije nikada neće doći. Moji romani nisu pisani po “raspoloženju” grčkog društva, već pokazuju interesovanje za živote svih ljudi, ma gde oni živeli i bez obzira ko su.

LW: Priča koja ste napisali je univerzalno pitanje koje svaki pojedinac sebi postavi u nekom momentu svog života. Da li ste to posmatrali kao globalno pitanje ili više kao pojedinačni, lični doživljaj?
 
Dimitris: Mislim, i jedno i drugo. Veći deo romana je o tendenciji ljudi da stave svoj život na pauzu kako bi sačekali svetlu budućnost koja će im dati uzbuđenje za kojim čeznu. To je velika greška, a činimo je svi, jer fantaziramo o sjajnom životu koji će doći da nas spase od nas samih, od svih naših dosadašnjih grešaka. Međutim, ne shvatamo da je život na pauzi isto kao da se odričemo estetike, osečanja, slika i iskustava. Kako godine prolaze, sve mi je teže da razumem zašto se ljudi tako ponašaju, zašto u nama živi taj strah, i na kraju, šta je to što čekamo?
 
LW: Koji je Vaš predosećaj o uspehu romana Bez daha kod srpske publike?
 
Dimitris: Verujem da pisac neprestano pokušava da ga čuju, da punog grla uputi svoju istinu čitaocima. Ne možeš to da planiraš, već samo da se nadaš da će se desiti. Ovo je moja prva knjiga u Srbiji i sigurno je da bih bio zadovoljan, ukoliko bi imala uticaja na srpsku publiku. Što se tiče ove prve posete, želeo bih samo da uživam u putovanju i da upoznam što više ljudi. U osnovi, to su moja očekivanja.
 
LW: Da li ste bili u prilici da “okusite” nešto od naše umetnosti?
 
Dimitris: Uvek sam raspoložen za umetnost i radujem se tome da još više upoznam modernu scenu u Srbiji, s obzirom na to da sam već upoznat sa srpskom klasikom u književnosti i drugim umetnostima. Ipak, više sam zainteresovan da otkrijem nove trendove, kao i kako su brige u životu jednog stanovnika Srbije, njegove opsesije, želje, očaji prikazani ne samo u literature već i u drugim umetnostima, poput
pozorišta i filma.
 
LW: Pored toga što ste pisac, Vi ste i muzičar. Kako ta dvojica sarađuju?
 
Dimitris: Ne bih za sebe rekao da sam muzičar. Volim muziku, proučavao sam je i bio sam deo nekoliko muzičkih projekata. Mislim da postoji velika razlika između književnosti i muzike, prevashodno zbog toga što je muzika ekstrovertna umetnost, više je popularna i orgazmična, dok je u literature više strpljenja i usamljenosti.
 
LW: Kako biste predstavili modern helensku književnosti čitaocu početniku?
 
Dimitris: U modernoj grčkoj književnosti dominira osećaj samoće. Moderni pisci, koji zaista imaju šta da kažu, pišu o samoći, o gotovo autističnim životima koji nas ne vode nikud, i iz kojih pokušavamo da pobegnemo. Grčkim piscima nisu zajednički stil i identitet. Veoma se razlikuju, ali taj osećaj okrenutosti sebi je jasno vidljiv kod mnogih.

Tijana Janković 
LookerWeekly.com 
29. oktobar 2014.