Osnivač i direktor Instituta za proučavanje odnosa tehnologije i identiteta na MIT-u (Massachusetts Institute of Technology, SAD) i klinički psiholog Šeri Terkl više od tri decenije izučava naše promenljive veze sa digitalnom kulturom prikazujući kako mobilne tehnologije, socijalne mreže i humanoidna robotika menjaju naš rad, porodicu i identitet. U svojoj najnovijoj knjizi Sami zajedno (Alone Together) koja uskoro izlazi u prevodu na srpski jezik (izdavač CLIO) ona opisuje nove, uznemirujuće veze među prijateljima, ljubavnicima, roditeljima i decom, kao i promene u razumevanju privatnost i zajednice, intimnosti i samoće.
 
U knjizi se pretežno bavite se životom tinejdžera. Kako kultura mobilnih telefona menja njihov razvoj?

Konektovanost pomaže adolescentima da se izbore sa teškoćama odvajanja od porodice. Kada odete iz kuće sa mobilnim telefonom više niste toliko odsečeni od svojih bližnjih kao prethodne generacije. Sada se, međutim, možete naći u situaciji da šaljete svojim roditeljima petnaest poruka dnevno. Navikavate se na to da su odrasli uvek na samo jedan klik daleko. I vaši prijatelji su, takođe, uvek u blizini. Počinjete da uživate u osećaju da nikad ne morate da budete sami.
Tehnologija omogućava emocionalni stil u kome ne uvažavamo sopstvena osećanja sve dok ona nisu komunicirana. Drugačije rečeno, pruža nam se prilika da oblikujemo misao, tako što je šaljemo da bismo dobili odgovor ili izazvali komentar.Ono što ovde nedostaje jeste sposobnost da se bude sam i da se u privatnosti razmisli o sopstvenim emocijama.
 
Opisujete tinejdžere kao sklone „izbegavanju razgovora“. Da li vidite problem u tome?

Tinejdžeri će radije kucati poruke nego pričati. Oni osećaju da telefonski razgovori otkrivaju previše i žele da zadrže kontrolu. To znači da oni vežbaju kako da se „pokažu“ na svom profilu, kao avatari, ali ne i da učestvuju u jednostavnom razgovoru. Odrasli, takođe, biraju tastaturu umesto ljudskog glasa. U preduzećima, među prijateljima, na fakultetima, ljudi spremno priznaju da bi radije koristili govornu poštu ili poslali mejl, nego pričali licem u lice. Koristimo tehnologije da bismo smanjili direktan kontakt sa ljudima, da bismo razvodnili njegovu prirodu i opseg. Prija nam mnoštvo kontakata sa ljudima koje istovremeno držimo na odstojanju.
 
Roditelji su često iznervirani postupcima svoje dece za koje im sami daju primer (poput stalnog posvećivanja pažnje SMS porukama, Blekberijima, i sl.). Zašto je to tako? I šta oni mogu da učine da svojoj deci postanu uzor zdravog odnosa prema tehnologiji?

Najvažnije je da roditelji shvate da oni svojim ponašanjem daju deci loš primer. Roditelji i deca su zajedno u ovome. Postoje trenuci koji su rezervisani za porodicu; trenuci kada je potrebno zaboraviti na tehnologiju. Ovo praktično znači – bez telefoniranja i kucanja poruka tokom zajedničkih obroka; bez telefoniranja i kucanja poruka kada roditelji dođu po svoju decu u školu – dete tada želi da uhvati pogled roditelja koji ga čeka! Deci smetaju ove stvari. Nemojte telefonirati i slati poruke kada ih odvedete na igralište. Bolno je gledati decu koja pokušavaju da se pokažu pred roditeljima zadubljenim u svoje mobilne telefone. Ona osećaju nostalgiju za „dobrim starim vremenima“ kada su roditelji imali običaj da čitaju priče bez mobilnog telefona pored sebe ili da gledaju fudbalsku utakmicu ili crtani film bez držanja Blekberija u rukama. Deca žude za punom pažnjom. Razgovor izgleda drugačije kada osećaju da im roditelji posvećuju punu pažnju.
 
U knjizi iznosite tezu „da je tehnologija arhitekta naše intimne sfere“. Šta podrazumevate pod tim?

Tehnologija je zavodljiva jer mogućnosti koje ona pruža podilaze ljudskoj ranjivosti. A kako se ispostavlja, mi smo itekako ranjivi. Usamljeni smo, ali smo u stalnom strahu od bliskosti. Konektovanost nudi iluziju druženja bez obaveza koje nosi tradicionalno prijateljstvo. Ne možemo se zasititi jedni drugih ukoliko smo u mogućnosti da držimo distancu. Iako smo konstantno povezani jedni sa drugima uvek postoji mogućnost da se sakrijemo i na taj način zadržimo kontrolu. Jednostavno rečeno, radije bismo kucali poruke nego pričali.
Okrećemo se tehnologiji ne bi li nam pomogla da uštedimo na vremenu, a završavamo prikovani za računare i mobilne telefone. I tu se, ponovo, nalazimo u začaranom krugu. Tehnologija dovodi do toga da budemo zauzetiji nego ikad i zato tražimo onlajn odnose koji su prilagođeni našim potrebama i koji deluju kao da nose manje emotivnog rizika. To su te nove stvari, nove vrste odnosa koje tek postavljamo na svoje mesto. Vreme je da se započne razgovor o tome.