Istina je da moja generacija nikad ranije nije živela pod takvim finansijskim stresom kakav doživljavamo ovih dana. Od referenduma je prošlo nekoliko dana i sve je još u stanju fluksa. Zvanično, imamo vremena još do nedelje, ali pitanje je da li ćemo narednog ponedeljka i dalje držati evro u rukama Atmosfera je veoma napregnuta. Ako prošetate Atinom, videćete mnoge ljude na ivici depresije

U deset minuta posle ponoći zatičem se u najstrožem centru Atine, na Trgu Sintagma, gde narod proslavlja veliko „ne" kao ishod nedeljnog referenduma. Atmosfera je vrlo napeta, ali miroljubiva. Omladina je naročito razigrana i raspevana i nada se da će za koji minut Aleksis Cipras odvojiti malo vremena da svrati i pozdravi masu.

Nedelju dana ranije, kada je premijer objavio da raspisuje referendum, svi su pomislili da će to zapravo biti svojevrstan derbi. Ko će koga nadvladati? Mnogi su od početka bili nepokolebljivo suzdržani u pogledu izvodljivosti samog referenduma. Kako neko uopšte može za samo pet dana da odluči o nečemu toliko bitnom kao što je budućnost zemlje, možda čak i u narednih dvadeset do trideset godina? Pitanje je delovalo nejasno, naša vlada nas je pozvala da glasamo o sporazumu za koji nismo ni znali, sporazumu koji su nametnule evropske institucije, tekstu na dvadeset sedam strana koji običan narod ne može ni da razume. Opozicija je zadovoljno trljala ruke. Sva istraživanja javnog mnjenja pokazivala su rastuće raspoloženje da se zaokruži „da". Politički analitičari u ovoj zemlji listom su govorili o lako ostvarivoj pobedi opcije „da" i konačnoj propasti Aleksisa Ciprasa, pogotovo u ponedeljak prethodne sedmice, kada su banke najzad zatvorile vrata, a svi mediji za to okrivili Ciprasa i njegove ministre.

Tračak nade u tunelu, niotkuda

Kako je sedmica odmicala, u gradu je bilo neobično mirno. Atinu inače odlikuje žagor i vreva, ali tokom poslednjih nekoliko dana ljudi su delovali uplašeno. Televizija je besramno propagirala opciju „da", neprestano emitujući izveštaje i reportaže u kojima su prikazivali građane koji su ostali bez gotovine, radnje bez mušterija i veliki strah od takozvanog gregzita. Međutim, neke stvari nisu tačno shvatili.

Tekući referendum nije se uopšte ticao tog specifično postavljenog, a opet krajnje nejasnog pitanja. Iskreno govoreći, Grci nisu ni obraćali pažnju na to pitanje; niko se nije ni latio da pažljivo iščita njegovu sadržinu.

Za njih je pitanje glasilo: da li da glasaju za veliko „ne" tiraniji Evrope, merama koje su za pet godina uništile našu privredu, smanjile penzije, plate, sa naglim porastom broja otpuštenih uposlenika, i, što je najvažnije, u tom mračnom tunelu, činilo se kao da se niotkuda stvorio gotovo neznatan tračak svetla nade, ili da, na drugoj strani, glasaju „da", za jedan memorandum bez kraja, „da" za beskonačni produžetak jednog dekadentnog stanja koje građani ni ne dovode u sumnju. Doduše, već samo raspisivanje referenduma brzo je posejalo seme razdora u same korene grčkog društva.

Oni koji su navijali za opciju „da" odmah su označeni kao germanofili, robovi zajmodavaca, dok su oni koji su preferirali „ne" optuženi da guraju zemlju na rub provalije. Za samo nedelju dana rasplamsao se jedan nesvakidašnji rat, uglavnom elektronski. Sve društvene mreže bile su prepune slogana, prepirki, tenzija i pretnji. Na svu sreću, nedelja je protekla bez neprijatnih incidenata. Sledećeg jutra, sve je izgledalo mnogo pitomije, štampa je pozdravljala „ne" kao neprikosnovenu pobedu naroda, dok su pristalice opcije „da" kao kakvom čarolijom iščezle. Zapravo, prvi put nakon uspostavljanja novog režima (1974), kada se demokratija nakon sedam godina diktature vratila u Grčku, desilo se da je situacija u zemlji potpuno zaokupila sve ljude. Niko ne zna šta nas očekuje. Sve su opcije otvorene. Neumitna propast ili skok u budućnost?

Književno filtriranje stvarnosti

Istina je da je posvuda najrasprostranjenije osećanje da smo uspeli da sačuvamo svoje dostojanstvo. Rekli smo ne ovoj politici – radije ćemo očuvati svoju suverenost nego da pokleknemo pod ucenama. Sa ovog stanovišta, referendum je učinio Grke ponosnim. Niko zasad ne zna kolika će biti cena ove odluke, niko ne može da pojmi njene posledice, pošto na svako pola sata pristižu nove informacije koje potiru one prethodne.

Da pojasnim. Izuzev nekih ugroženih grupa, kao što su penzioneri s malim primanjima ili oni koji su izgubili posao, svakodnevni život tokom ovih kriznih godina nije se poremetio onoliko koliko bi pomislio neko ko samo sa strane posmatra razvoj situacije. Pogotovo Atina nimalo ne liči na grad koji je u krizi, urbane aktivnosti odvijale su se i još se odvijaju posve normalno.

Zanimljivo je, na primer, kako je ova kriza doživljena u umetničkoj zajednici, recimo među piscima.

Još od izbijanja krize, ti autori, budući da svakodnevno žive u toj atmosferi, beleže i filtriraju tu novu stvarnost, tvoreći priče koje svoju inspiraciju nalaze u njenim posledicama, a isto se dešava i sa pozorištem i drugim granama umetnosti.

Međutim, kriza kao da nije mnogo uticala na živote samih umetnika. Izdavači nastavljaju da objavljuju mnoge knjige koje se odnose na društvene okolnosti koje su nastupile. Štaviše, jedna od tih knjiga je i moj roman „Bez daha" (u Srbiji objavljen u izdavačkoj kući „Klio"), koji se na simboličan način bavi savremenim čovekom uhvaćenim u zamku lažne sreće koju nudi novac.

Rekao bih da se ovde umetnička zajednica konačno razbudila, što, sa druge strane, nije dovelo do stvaranja specifičnog pokreta koji bi se bavio ovom situacijom. Istina je da moja generacija nikad ranije nije živela pod takvim finansijskim stresom kakav doživljavamo ovih dana. Od referenduma je prošlo nekoliko dana, a sve je još u stanju fluksa. Zvanično, imamo vremena još do nedelje, ali pitanje je da li ćemo narednog ponedeljka i dalje držati evro u rukama ili ćemo posle petnaest i kusur godina ponovo ugledati onu drahmu, za koju smo mislili da pripada prošlosti. Atmosfera je veoma napregnuta. Ako prošetate Atinom, videćete mnoge ljude na ivici depresije. Imam utisak da ono što nas najviše tišti nije samo potencijalni prelazak na novu monetu, nego osećanje neizvesnosti koje čitava situacija nameće.

Ima i takvih koji u ovom trenutku ne govore laskavo o premijeru i njegovoj vladi, što me lično veoma zabrinjava, iako zapravo nisam njegov naročiti pristalica. Ovakvi trenuci su posebno teški i, po mom mišljenju, iziskuju jedinstvo i zajednički cilj. Kompletno tkivo grčkog društva već je na svojoj koži iskusilo teškoće tih pet tragičnih godina i u dubini duše svi znamo da se nešto mora preduzeti, i to smesta. Poslednjih dana, Grci osećaju da i Evropljani prema nama imaju polemičan stav. To je – s jedne strane – potpuno opravdano, pošto formalne evropske vlasti posle referenduma istrajavaju u svom tvrdokornom stavu, međutim, s druge strane, donekle je opasno ono što neki u svom nacionalističkom zanosu govore o velikoj Grčkoj, kojoj nije niko potreban, podvlačeći kako je Evropa bez nas niko i ništa, što smatram opasnim i društveno neprihvatljivim stavom.

Svakodnevica kao triler

Grčkoj je potrebna Evropa i treba da ostane u njoj, u jednom demokratskom i održivom smislu; to bi trebalo da bude cilj u ovim prelomnim časovima. No, gledano pretežno iz ugla „radničke klase", moguće napuštanje evra ne deluje tako katastrofalno. Oni koji nemaju ništa ili su sve izgubili nemaju čega da se plaše – mada su možda upravo oni ti koji će u krajnjoj liniji najviše ispaštati u ovoj novoj krizi zbog te konverzije. Veoma je rasprostranjeno mišljenje da će novo „šišanje" na tržištu najviše zahvatiti finansijski najmoćnije Grke, pošto je izvesno da je na pomolu „šišanje" depozita. Stoga je i nestabilnost velika.

Mnogo je naučnofantastičnih scenarija i teorija ispisano prošle sedmice, recimo – kako je cilj vlade od samog početka bio da napusti evro, a neki govore i o tajnoj pomoći iz Rusije ili Kine. Grčko društvo kao kakav golemi mozaik osnažuju urbane legende koje su svakodnevicu preobrazile u neobičan triler.

Lično smatram da će prosečnom Grku, čak ako najzad i potpišemo neki novi sporazum, biti potrebna jaka psihološka injekcija da bi ostao čvrsto na svojim nogama, s verom u solidnu finansijsku budućnost. Nije tajna da će nam, ma koliko memoranduma potpisali, biti potrebne godine da ih se oslobodimo.

Za mene je ključno i znatno dublje pitanje – da li želimo Evropu u kojoj je novac jedina spona među ljudima. Da li nam je Evropa potrebna tek da bismo rešili naša egzistencijalna pitanja kao države ili, možda, maštamo o novoj Evropi, koja se jednako ophodi prema svim svojim članicama, usredsređena na solidarnost, demokratiju, fer-plej? Ne govorim ovo sa romantičarskog stanovišta, već se zalažem za jednu funkcionalnu Evropu, čvrstu zajednicu naroda koja neće zastrašivati i pretiti prstom svakom ko ne uspe da održi određeni nivo ekonomskih parametara.

Nažalost, mi Grci više ne doživljavamo Evropu kao jedinstvenu uniju kultura i institucija, već kao svojevrsnog zelenaša, kojeg pokušavamo da se rešimo, ali uzalud. Nadajmo se da će nam u nedelju stići dobra vest i da će divne brežuljke oko Akropolja ponovo ispuniti glasovi i smeh onih ljudi koji, šta god se zbilo, nikad ne poriču istinu: da je život velika radost.

Specijalno za Politiku Dimitris Sotakis

Politika, Kultura–umetnost–nauka, subota 11. jul 2015.