Udovoljavajući, protiv svoje dosadašnje biografije, masovnom neukusu i ličnim interesima, komisija Ministarstva kulture je u književno-publicističkom delu svojih zaduženja izneverila svoju misiju. Najveća šteta sastoji se upravo u tome što su podlegli pritisku i dali alibi onom delu neukog a glasnog bibliotekarskog korpusa da bira ona izdanja koja „narod hoće", a koja ni njihov lični ukus ne prezire

Nije šala, vest dolazi iz pouzdanih izvora u nadležnoj ustanovi: najviše šanse za upravnika kinoteke ima medijska miljenica, popularna loto devojka. Njeno zanimanje je život, a glavni proizvod sreća! Filmski opus joj nije veliki, ali je od neprocenjivog značaja za unapređenje položaja omladine i razvoja kulture uopšte. Na nedavnom otkupu knjiga za javne biblioteke u Srbiji njen književni rad bio je prepoznat i priznat, stavljen na listu preporučenih naslova, na čemu je javno zahvalila Ministarstvu kulture i stručnoj komisiji. Od srca joj čestitamo i želimo mnogo novih stvaralačkih uspeha. Postaje simbol naše nove kulturne politike. Ali problem, izvesno, nije u njoj...

Svake godine, pa i ove, otkup knjiga za javne biblioteke privlači pozornost javnosti. Uvek ima opravdanih i neopravdanih sumnji, pa čak i razloga za bes. Takve reakcije izdavača, bibliotekara, ponekad i autora privlače nakratko pažnju, a zatim se do sledećeg otkupa strasti smire. Nedavno završeni konkurs koji raspisuje Ministarstvo za kulturu i informisanje izazvao je nezadovoljstvo nešto šire javnosti i mnogo većeg broja onih koji osećaju ne samo nepravdu već ozbiljnu manipulaciju i izneveravanje stručnih i moralnih kredita svih učesnika.

Reakciju je izazvao nemali broj „otkupljenih" autora, što naših, što stranih, poput „devojke srećne ruke" sa početka ovog teksta, čiju je knjigu stručna komisija odabrala i preporučila bibliotekama za otkup. Podsetimo samo da je u prvom stepenu otkupne procedure stručna komisija koju imenuje Ministarstvo kulture upravo i dužna da pravi izbor onih naslova koji zavređuju da uđu u fondove naših javnih biblioteka. Na osnovu tih preporuka, bibliotekari u javnim bibliotekama širom Srbije prave sopstveni odabir u skladu s usmeravanjem lokalnih čitalačkih potreba i programskim ciljevima same biblioteke.

Na spisku koji je sastavila komisija mnogima se učinilo da je izvestan broj imena greškom promakao. Onda je predsednik javno pokazao svoju toleranciju, podrazumevajući pod tim valjda i toleranciju čitave komisije. Otkrio nam je moguću radost u čitanju (auto)biografija slavnih likova naše i strane estradne scene. Dileme više nema, nešto se značajno promenilo u tretmanu kulturnih paradigmi i mi nećemo ovde tražiti uzroke toga. To će se samo uskoro pokazati. Ali svakako moramo podsetiti šta je čija uloga i šta se dešava ako se te uloge ne vrše u skladu sa društvenim ciljevima i zakonskim obavezama.

Ministarstvo kulture, u ovom sazivu, radeći na zakonu o kulturi, imperativno se usmerilo na zaštitu javnog interesa u kulturi, što je zaista od veoma velike važnosti. Sve javne ustanove i komisije koje ministarstvo imenuje trebalo bi da deluju u skladu s javnim interesom. Javni interes nije ništa drugo nego kvalitet koji nadilazi sve pojedinačne interese i uvećava zajedničko dobro. Poštovanjem kriterijuma i procedura u institucijama upravo se sprečava individualna proždrljivost i omogućava kolektivna održivost.

Ali kako će drugi poštovati javni interes ako ga samo ministarstvo, to jest zaposleni i angažovani ne poštuju? Smisao angažovanja stručnjaka iz pojedinih oblasti u komisiji jeste da se odgovorno i na dugi rok investira u poželjne efekte čitanja. Neizostavno je bilo potrebno da se načini svrsishodan izbor štiva, što podrazumeva kritičko vrednovanje.

Udovoljavajući, suprotno svojoj dosadašnjoj biografiji, masovnom neukusu i ličnim interesima, komisija je u književno-publicističkom delu svojih zaduženja izneverila svoju misiju. Najveća šteta sastoji se upravo u tome što su podlegli pritisku i dali alibi onom delu neukog a glasnog bibliotekarskog korpusa da bira ona izdanja koja „narod hoće", a koja ni njihov lični ukus ne prezire. Biblioteke su u utakmici brojeva i istaknutosti. U sumanutoj trci za povećanjem čitalačkih poseta, snižavaju kriterijume i povlađuju neukusu, a uz sitne privilegije postaju i megafoni tzv. pisaca i izdavača raspirivača najnižih poriva. Intenzivnim unošenjem portfolija starleta, biografija kriminalaca i autobiografija „poznatih po poznatosti" možda će i povećati broj poseta, ali je to nepovratni put favorizacije društvenih slabosti i erozije javne institucije. Umesto da razvijaju kritičko mišljenje i raznolikost, svode svoje aktivnosti na ispunjavanje (čitaj: otaljavanje) lokalnih administrativno-tehničkih očekivanja, na zombiranje – razvoj bez napretka.

Davno izrečenom tvrdnjom „da ima para samo nema dobrih projekata" aktuelni ministar kulture nas navodi da zaključimo da bi novac iz budžeta trebalo da bude investicija u razvojne projekte, a ne trošak za razonodu plebsa i širenje opštenarodne gluposti. Međutim, samo je uneo zabunu mešajući spin-praksu i poželjnu teoriju. Ovakvo obogaćivanje bibliotečkog fonda pokazuje da se dobri projekti marginalizuju i posramljuju fascinacijom profitom i euforijom brze dobiti, a daroviti pisci, angažovani izdavači i čitaoci stavljaju u zamku tamnog vilajeta.

Od Ministarstva kulture i Narodne biblioteke se svakako mora i može očekivati da transparentnije postave kriterijume otkupa i analiziraju nabavku knjiga u javnim bibliotekama u Srbiji. Smatramo da je svaka biblioteka u Srbiji dužna da pruži stručno obrazloženje svoje nabavke javnosti, to jest poreskim obveznicima. Biblioteke imaju slobodu da biraju, ali imaju i dužnost da taj izbor objasne. U tome treba da imaju nadzor i potporu Narodne biblioteke Srbije. To je svakako najvažniji, ali ne i jedini način da se zaštiti javni interes i smisleno ispunjava društvena obaveza biblioteka. Ostale načine svakako su dužne i trebalo bi da prikažu i druge institucije, udruženja i pojedinci u javnom životu. Stoga priča o otkupu nije završena.

Zoran Hamović

Politika, Kultura–umetnost–nauka, subota 18. jul 2015.