Do sada sam nekoliko puta grčio leđa upražnjavajući disciplinu branja vinograda. Od dve šlajfne ne može da se živi. Dok sam koračao od čokota do čokota, sve berući grožđe, a birajuć’ tamjaniku, jednom sam (ni sam ne znam zašto) pomislio kako bi zgodno bilo uspentrati se na trešnju i tamo nastaviti život. Ta trešnja je starija od Džordža Bernarda Šoa. Njena hladovina je kao voljeni kraj Havaj. Granica vinograda. No, kakve sad to ima veze s knjigom indijske spisateljice Kiran Desai (1971)? Pa, njen glavni junak Sampat Čavla popeo se na voćku guave, ne odstupajući od odluke da baš na tom drvetu proživi ostatak svog života. Tako je nastala „Halabuka u voćnjaku guava’’. Onda kada je Sampat Čavla odlučio da napravi rez kroz život i pronađe svoju budućnost. Jeste li nekada poželeli da živite na drvetu?

U indijskom selu Šakot prži vrućina. U istoj sobi sa tatom gospodinom Čavlom, sestrom Pinki, majkom Kulfi i babom Amadži, Sampat ne uspeva da sklopi oči. Pod ventilatorom, golicaju ga tabane ukućana. Guši ga prašina u duši. Kad se u pola noći popne na krov i sagleda Šakot, njemu postaje jasno da njegov život nije njegov život. Ima li Sampat hrabrosti da krene napred? On uleće u autobus, iskače kroz pendžer iz autobusa, trči ka drvetu guave odakle ga radosno viče srce. Penje se na guavu i misija je završena. Sampat i Sampatov život su sada jedno. Mlađi gospodin Čavla je pronašao svoj dom. Svoju domovinu: guava voćnjak. A kad je dotle smušeni Sampat načinio takav korak, ceo Šakot se preselio u voćnjak. Da vidi šta se dešava. Glavni junak kome malograđansko okruženje sada nije moglo ništa, počeo je da se zevzeči sa sugrađanima. Dok je čamio u pošti kao poštanski službenik, Sampat je čitao tuđa pisma. Tako je znao sve tajne stanovnika Šakota. Počeo je da im sa drveta dobacuje tajne, a oni, ni ne pomišljajući da im je preturao po pošti, odjednom su u njemu ugledali božanstvo. Sampat sve zna. Sampat vidi sve. Poklonimo se vidovitom Sampatu. Živeo Sampat! Ovu proročku povodljivost, Sampatov otac je krenuo da pretvara u biznis. U njegovim očima, dotle smušeni sin, bio je izvor bogatstva. Sampatove proročke sposobnosti treba pretvoriti u biznis. Ostali članovi porodice zauzeli su svoja stanovišta. Jadni Sampat koji je u voćnjak pobegao da bi bio sam, tužno se uživljavao u ulogu vidovnjaka. Parafrazirajući genijalnog Miku Antića, Čavla je pobegao u sebe, ali su ga i tamo pronašli.

To je tek početak zapleta romana „Halabuka u voćnjaku guava’’ (objavio Klio) indijske spisateljice koju je Salmon Rušdi uvrstio u pregled „Pedeset godina indijske književnosti’’. Kiran Desai nema samo priču! Kiran ima stil. Dovoljno je pročitati naslov, pa otkriti njen pesnički jezik koji je na srpski odlično prevela Nadežda Obradović. Osim toga, njeni opisi Šakota su fenomenalni. Ovo je roman za sve one koji vole Indiju. Kiran Desai ne napuštajući priču, uspeva da u roman unese opise Indijaca, indijske hrane, garderobe, prašnjave drumove, rikše. Pri tom, ona se rva sa ozbiljnim problemima. Njena „Halabuka’’, između ostalog, slika kako se i zašto masa klanja prorocima. Koliko oni to koriste. Kako se pronalazi moje odelo. Kako se pronalazi moja domovina. Kako se pronalazi moj dom. Moja trešnja. Ta divna moja guava. 

Mića Vujičić

26.11.03. Dnevnik - Novine i časopisi