Fantastika kojoj ste pribegli nije umanjila vezu Vašeg romana sa stvarnošću. Koliko najveća fantastika može kratko trajati u sudaru sa najsitnijim zrnom realnosti? 
– Po mom uverenju čista fantastika bez ikakvog osvrta na realnost uopšte ne može da "pali", pošto i pisci i čitaoci u tekstu ipak žele da prepoznaju sebe, i pitanja koja ih muče u svakidašnjici. Čitati o nečemu što nema veze sa individualnim ili kolektivnim iskustvima i sećanjima živih bio bi gubitak vremena, i još gore, dosadno; pa tako danas kod čitaoca loše prolaze čak i neki veliki klasični tekstovi jer je, na primer, mentalitet jednog ratobornog i bogovima opsednutog Ahila ipak suviše udaljen od našeg shvatanja kosmosa... Što se toga tiče, možda je naučna fantastika najrealističniji od žanrova, jer se uprkos svojoj šarenoj futurističkoj scenografiji u suštini uvek bavi egzistencijalnim i etičkim dilemama koje postoje sad, u ovo vreme, pa je sve ono što u prvi mah izgleda fantastično, tu isključivo zbog toga da se te dileme jasnije, eksplicitnije naglase. Reč je, u stvari, o stilskoj "finti". Tako i ja nastojim da koristim elemente žanrova (SF, horor, krimić) da bih bez suvišnih detalja i zastranjivanja obratila pažnju direktno na ono što mi se u realnosti čini najvažnijim. 

Na trenutke, roman sam doživljavala kao priču o Nojevom kovčegu. Ima li ikakve šanse za bekstvo od onoga što nam je nametnuto?
– Pa ako i postoji šansa, bekstvo je moguće samo na nivou pojedinaca ili, u najboljem slučaju, na nivou grupe istomišljenika koja onda živi nekakvim životom gerile, nastojeći da od društvene i istorijske situacije uzme samo ono što joj se sviđa, ili ono što joj treba za puko preživljavanje a inače se krije u svom sopstvenom svetu. U stvari, i ne znam koliko je to svrsishodno, možda se čak radi o nekom veoma egoističnom stavu, ali u svojoj literaturi, naročito u kratkim pričama, već sam se više puta bavila smišljanjem različitih scenarija prema kojima bi bilo moguće na taj način izolovati se od sveta. Jedno je sigurno: ljudi koji su odlučili da beže u svoj alternativni kosmos barem su bezazleniji od onih koji žele na svu silu da nešto promene, pa onda ljudima u svojoj okolini, uprkos najboljim namerama, nanose goleme patnje... 

Koliko implicitno, toliko eksplicitno kritikujete sopstvenu zemlju zbog puta koji je izabrala. Kako Vašu kritiku prihvataju slovenački čitaoci? Da li ste imali neke neprijatnosti?
– Neprijatnosti do sada nije bilo (što bi moglo i da znači da oni koji drže vlast i novac u rukama ne čitaju knjige) i ne očekujem ih jer se moja kritika. ipak, najviše odnosi na slovenački socijalno-ekonomski momenat koji svakodnevno proklinje dosta mojih sugrađana, a manje na političke činove - a na kraju krajeva, u Sloveniji, ipak, postoji nekakva demokratija. (Tako bar kažu, pa ponekad zaželim da proverim da li je to istina. Objavila sam, na primer, jednu gadnu priču u kojoj u negativnoj ulozi nastupa i naša ministarka za kulturu, i nikom ništa! Nijedne reakcije.) Kod onih čitalaca koje lično poznajem, susrećem se i sa dosta visokim nivoom saglasnosti - najverovatnije zbog toga što moje knjige čita samo određeni broj njih koji su ipak obrazovaniji i inteligentniji od proseka. Moguće je da su u pitanju onih deset odsto Slovenaca koji su na referendumu glasali protiv NATO-a. Nije puno, ali i toliki procenat mi je sasvim dovoljan, pošto se baš među njima krećem (ne poznajući nijednog koji bih glasao za...!) i baš sa njima želim da komuniciram.

Zbog čega taj put smatrate, očigledno, neprihvatljivim? 
– Pa dovoljno je da se čovek osvrne oko sebe, da vidi kako mi Slovenci, u proseku, sad živimo teže nego pre osamostaljenja i prihvatanja kapitalističkog sistema... U socijalizmu je ipak postojala neka bezbednost, ljudi su dosta lako sastavljali kraj s krajem i uz to sačuvali jedan elementarni dignitet i osećaj za solidarnost, a sad... Za mene je činjenica da, u ime kapitala, više stotina radnika preko noći ostane bez posla i uslova za dostojan život mnogo strašnija od hipotetičke mogućnosti da se jedan ili dva disidenta nađu u zatvoru. Uz to, nedostaje mi i politika nesvrstane SFRJ, koja je ipak bila elegantnija od jevtinog udvaravanja nekoj apstraktnoj Evropi ili Americi (čak i suviše opipljivoj). Toliko o Sloveniji, koja je ipak dobro prošla kroz promene u poslednjoj deceniji - ali svi znamo kako su prošli, na primer, u Hrvatskoj ili BiH. Jedan savremeni, kritički pisac ne bih smeo da misli samo na vlastitu zadnjicu, nego bi trebalo da kaže i nešto u ime manje srećnih od sebe. 

Branite se ironijom od sile jačeg. I pretnjom: pogodiće ga mačja kuga! Do sada nisam zapazila nikakav strah onih koji samo pritiskaju, naprotiv... 
– Pa njima je dobro. One kojima nije dobro, jači čak i ne primećuju. (A kazala sam već da ne čitaju knjige.) Obogatili su se, i osećaju se bezbedno, verovatno misleći da će moći, čak i ako sve pođe naopako, da ipak fino žive negde u blizini svojih švajcarskih bankovnih računa... Narod i nacija ih ne interesuju, čak ni one koji su to dvoje smestili pod prvu tačku svojih političkih programa. Kod novokomponovanih kapitalista i političara u vreme tranzicije radi se, u stvari, o jednom slepom egoizmu tipa Luja ćV, koji je navodno kazao: "Dok ide, ide, a posle mene može biti i potopa". 

A, ipak, moram da Vas pitam, zbog čega ste izabrali baš tako strašnu kaznu za svoje junake? 
– Zar je ta kazna zaista najstrašnija? Ima stvari koje su gore od smrti. Za Iru, glavnu junakinju, čak i naslućujem da ju je primila sa olakšanjem, videći u njoj šansu da se malo odmori... Uz to, čini mi se da se tu radi o nekakvoj literarnoj konvenciji: u svim iole valjanim romanima i grčkim tragedijama (koje su u stvari već kazale sve što treba da se kaže) junaci koji su pokušavali da promene stvari – ginu; sve drugo bi ispalo kao neki antiklimaks... Zar ne bi bilo bez veze da, na primer, šaljem Iru u Hag? 

Anđelka Cvijić

Politika, 6. jun 2003.