Nebo u uskim ulicama

09.05.2016. | #Nebo u uskim ulicama

Politika, 16. avgust 2008. Knjiga nedelje je Kafka, biografija ovog autora, kao i uvod u njegovo pisanje. Tim povodom, podsećamo se prikaza ove knjige, koji je za Politiku napisala Sanja Domazet. [caption id="attachment_533" align="alignleft" width="300"] izvor: telegraph.co.uk[/caption] Kafkin otac nije mogao da do kraja shvati i prihvati tako osetljivog dečaka. On je očekivao naslednika trgovine koju je razvijao – a rodio se pisac. Kao dete, Kafka piše male pozorišne komade u kojima glume tri sestre, mali Franc i posluga. Roditelji sede u publici. „Slamka? Poneko se hvata za olovku da ne bi potonuo. Hvata se? Sanja, poput davljenika, o nekom spasenju”, pisao je jedan od najvećih pisaca XX veka, Franc Kafka. Nedavno se pojavila iscrpna biografija ovog velikog literate, „Kafka”, iz pera Žerara-Žorža Lemera (objavio „Klio”). Genealoško stablo porodice Kafka proteže se do 1802, kada se ženi njihov predak, Jozef Kafka. Verovatno je on prvi poneo prezime Kafka, koje na češkom znači – čavka , a Jozef, Jozef K. će slučajno(?) postati ime glavnog junaka Kafkinog romana „Proces”.Kafka je, baš kao i Rilke, rođen u Pragu, jednog vrelog julskog dana, godine 1883, u jevrejskoj porodici. Jevrejsko poreklo je i na mladog Kafku stavilo svoj pečat, baš kao što je to slučaj i sa Hajneom. Ginter Anders precizno je definisao Kafkinu unutarnju raslojenost: „Kao Jevrejin, Kafka nije potpuno pripadao hrišćanskom svetu. Kao indiferentni Jevrejin – a to je, zapravo, bio, ne potpuno Jevrejima. Kao čovek koji govori nemački, ne potpuno Česima. Kao Jevrejin koji govori nemački, ne potpuno češkim Nemcima. Kao službenik osiguranja radnika, ne potpuno građanstvu. Kao sin građanina, ne potpuno radništvu. Ali ni birou nije pripadao, jer je osećao da je pisac...”Njegov otac Herman bio je trgovac, snažna ličnost. Kao i kod Šopenhauera i Kjerkegora, otac je bio veliki doživljaj njegovog detinjstva. Dva Kafkina brata u detinjstvu umiru i on ostaje jedino muško dete u porodici, uz tri sestre, od kojih je najbliži najmlađoj, Otli. Kasnije će u stanu koji iznajmljuje Otla, u Zlatnoj ulici, u Hradčanima, noću odlaziti da piše. Smatra se da su u Zlatnoj ulici nekada živeli alhemičari sa dvora ekscentričnog Rodolfa II . Tu, gde je još u XVI veku verovatno obrađivano i tragano za zlatom, Kafka piše stranice koje će zauvek promeniti literaturu. Godina je 1915, znači – „Proces” je već napisan. Literarna Pandorina kutija zauvek je otvorena. U detinjstvu Kafka uzima časove francuskog, violine, klavira. Naravno da Kafkin otac nije mogao da do kraja shvati i prihvati tako osetljivog dečaka. On je očekivao naslednika trgovine koju je razvijao – a rodio se pisac. Kao dete, Kafka piše male pozorišne komade u kojima glume tri sestre, mali Franc i posluga. Roditelji sede u publici. Kafka završava osnovnu školu i odlazi u nemački licej. Prvi univerzitet koji upisuje je – hemijski, ali ga brzo napušta. Pravo će doktorirati 1906. Doktorat će mu doneti prašnjave kancelarije i požutele akte. Paralelno sa školovanjem, uz istoriju umetnosti koju proučava, Kafka neprekidno čita. Naročito Getea, Flobera, Klajsta. Piše „Dnevnike” i uz tekstove crta male crteže ljudi. Danas, u svojim „Dnevnicima” crteže, neverovatno nalik na Kafkine, crta Orhan Pamuk (potpisnici ovih redova Pamuk je pokazao te kafkijanske crteže u dnevnicima napisanim lepim, jednakim rukopisom). [caption id="attachment_536" align="alignright" width="300"] izvor: tabletmag.com[/caption] U bečkom časopisu Vreme, Kafka objavljuje priču „Nebo u uskim ulicama”. Njegov istinski život počinje onda kada se njegova služba u osiguravajućem preduzeću završi. Kao službenik, Kafka je korektan. Odnosno, bez roptanja podnosi gušenje koje mu službovanje donosi. Sve ličnosti iz njegovih dela su, takođe, korektni službenici. Odnosno, spolja su brzo i lako, baš kao i Kafka, podnosili mlevenje birokratske mašine u koju se pretvorio svet. A iznutra je ključalo. Noću, dok se na Prag navlačila opna tišine, Kafka je pisao, opsesivno, brzo, strastveno. Predosećao je da mu nije dato mnogo vremena. Za života, Kafka je objavio samo nekoliko novela i crtica. ,,Ne želim da štampam dokaze moje slabosti”, govorio je, „a opet i nemam snage da uništim te dokaze svoje samoće”. U Kafkinim delima, baš kao i kod Hajdegera, strah kao voda do vrha ispunjava ljudsku egzistenciju. A potpunu usamljenost, gde život čoveka sve dalje i dalje udaljava ne samo od drugih ljudi, već od Boga i od sebe samog, Kafka je seizmografski osećao. Kafkine pripovesti uvek se odigravaju u ekstralogičnom svetu, koji je kao san budnog snevača, a Kafka je shvatao da se od tog istog sveta sve više udaljava. I da je svet po svojoj samoj prirodi nem. Tuberkuloza grla došla je kao Kafkin odgovor svetu. („Glava je dugo govorila da ovako više ne može. Onda su pluća odlučila da joj pomognu”, kaže se da su Kafkine reči izgovorene u sanatorijumu). Pred kraj, ni on sam više neće moći da govori. Dok mu se smrt približava, Kafka, Bog i mrtvi će ćutati. A napolju, iz biroa, kafana, kuća i stanova dopiraće beskrajno, neprestano brbljanje.Kafkin emotivni život bio je, takođe, niz posrtaja, sa bljeskovima sreće i ispunjenosti, koji nisu dugo trajali. (Sreća koja zavisi od drugih ljudi je lepa, ali kratka i varljiva.) Kafka se veri i prekida vereništva, dopisuje i voli sa Milenom Jesenskom, ali život završava kao neženja, koje u svojim dnevnicima izjednačava sa samoubicama. Za Kafku, „živeti znači dolaziti i nikada ne stići”. Tako ga je ljubav vazda pohodila, ali nikada se kraj njega nije zadržala. Njena lepota za Kafku je bila gorgonska i identifikovao ju je sa strahom. Iza Kafke ostalo je delo koje je ahasferska (lutalačka) epopeja čovekovih posrtaja, a „Ameriku”, „Proces” i „Zamak”, Maks Brod je kratko i tačno definisao kao trilogiju samoće. Pošto je preminuo, Kafkino telo preneto je u Prag, u plombiranom kovčegu. Sahranjen je u četiri po podne, bila je sreda, 11. jun 1924. i sat na opštini se zaustavio u četiri sata, kazaljke su neprekidno pokazivale to vreme. Na pogrebu, po sećanjima savremenika, stravičan vrisak Kafkine ljubavi, Dore Dijamant, zaglušio je odjek jevrejskih pogrebnih molitvi, a Johanes Urcidil je, pred stotinak prisutnih, rekao da je otišao pisac „vanredne čovečnosti, koja je u isto vreme iznedrila magiju kojoj nema premca”. Verovatno da nije bilo skromnijeg niti većeg genija među umetnicima u dvadesetom veku.

Sanja Domazet

Like&Share