Ahtarov antropološki optimizam

25.08.2016. | #Ahtarov antropološki optimizam

Pogovor za knjigu PSIHOLOGIJA DOBROTE Salmana Ahtara [caption id="attachment_653" align="alignleft" width="200"] Izvor: pixabay.com[/caption] Psihoanaliza je uzela učešća u mnogim temeljnim debatama o ljudskoj prirodi i moralu. Smatrajući da imaju originalne i korisne uvide, mnogi psihoanalitičari su pisali o tome da li je čovek po svojoj suštini dobar ili zao. U istoriji filozofije i kulture na ovo pitanje davani su potpuno oprečni odgovori, a i psihoanaliza je zauzela vrlo određen i po nekim mišljenjima ekstreman stav. Tokom svoje istorije, psihoanaliza je morala da odgovori na brojne kritike, opravdane kao i neopravdane. Samo jedna među njima odnosi se na njen poslovični pesimizam.^[1] Najveći broj životnih ili kliničkih situacija koje je moguće protumačiti na različite načine psihoanalitičari tumače na najnegativniji, svodeći sve ono što je moglo biti smatrano dobrim ili uzvišenim na bazično i patološko. Posebno je zgodno u tu svrhu koristiti mehanizme odbrane, pa objasniti, na primer, da je pristojnost prikrivena agresivnost, marljivo učenje beg od seksualnih impulsa, patriotizam projekcija „kompleksa oca“… Čini se da je dovoljno pogledati termine u naslovima Frojdovih knjiga i tekstova: nelagodnost, rat, cepanje, iluzija, prolaznost... [caption id="attachment_651" align="alignright" width="268"] Sigmun Frojd
izvor: commons.wikimedia.org[/caption] U teorijskom smislu, međutim, ima i više od toga. Frojd je smatrao da isti mehanizmi stoje u osnovi i normalnosti i patologije. Na ovom načelu je insistirao u svojim poslednjim radovima (videti Freud, 1938, str. 195), a ono je osnovna tema jedne od njegovih najvažnijih knjiga iz prve decenije XX veka (Freud, 1901). Frojd je pokazao da u mnogim oblicima svakodnevnog ponašanja, kao što su omaške u govoru ili pisanju, zaboravljanje ili pogrešno povezivanje odnosno upamćivanje, postoji jasan smisao koji je određen dejstvom nesvesnog na svest analognom onome koje prepoznajemo u procesu formiranja simptoma. Isto važi i za snevanje, sanjarenje, kreativnost. On u svim tim fenomenima prepoznaje iste mehanizme koji pod specifičnim uslovima dovode do pojave simptoma i poremećaja. Frojd je, dakle, psihoanalizu zasnovao kao sistem sa ogromnom dozom determinizma (Popović, 1988, str. 58–70): svaki detalj svačijeg ponašanja moguće je analizirati i u njemu otkriti dejstvo nekog mehanizma odbrane, a da je tu analizu često nemoguće podvrći spoljašnjoj verifikaciji. Slika čoveka koja iz toga proizlazi gotovo je u potpunosti lišena slobode: koliko god se borio, on ne može da uspostavi autonomiju od nesvesnog i bude siguran zašto je nešto uradio, rekao, odlučio. Frojdove ambicije bile su, međutim, još veće: on je želeo da zasnuje kliničku antropologiju (videti Van Haute & Geyskens, 2004), da suštinu ljudskog bića opiše kao inherentno patološku. Po toj koncepciji, patologija (pre svega patologija seksualnosti) predstavlja pravu meru ljudskosti, suština ljudskosti je rascep.^[2] Slično je bilo i s mnogim kasnijim generacijama psihoanalitičara. Da pomenemo samo najslavnije primere: Melani Klajn je pisala o značaju zavisti, a Oto Kernberg se protivio ideji o mogućem postojanju zdravog narcizma, različita tumačenja kreativnosti i umetničkog stvaralaštva nisu išla dalje od nagona… Tako se dogodilo da psihoanaliza za čitav vek ništa nije rekla o, recimo, velikodušnosti ili se tek dotakla zahvalnosti i iskrenosti. Nekoliko decenija psihologijom je dominirao pristup nastao kao reakcija upravo na ovakve stavove razvijene u psihoanalizi. Takozvana humanistička psihologija bila je usmerena na proučavanja ličnosti u celini i njenih najsvetlijih strana. Psiholozi humanističke orijentacije trudili su se da razviju teoriju ličnosti čiji osnovni princip ne bi bio unutrašnji konflikt. Njihov najvažniji predstavnik Abraham Maslov pisao je o „najvišim dometima ljudske prirode“. Po njegovom mišljenju, u ljudima postoji nezavisna, biološki utemeljena motivacija, nesvodiva na nagone, nesvesno ili mehanizme odbrane, da se saznaje, teži pravdi, uživa u lepoti, bori za istinu… Štaviše, Maslov je verovao da odustajanje od tih potreba vodi izopačenju ljudske prirode i specifičnim oblicima mentalnih poremećaja (Maslov, 2001). Iz ovoga su proistekla istraživanja motivacije za rad, radoznalosti, integrisanosti ili autonomije, a i savremeni pristupi ovim temama su pod uticajem izvorne humanističke struje (Dimitrijević, 2001). Dijalog između ovih psiholoških sistema u izvesnoj meri je postojao tokom šezdesetih godina prošlog veka, ali je nakon toga zamro. [caption id="attachment_652" align="alignleft" width="214"] Salman Ahtar
Izvor: sigourneyaward.org[/caption] Zadatka da iz psihoanalitičke perspektive sistematski pristupi pitanju razumevanja ljudskih kvaliteta (i njihove autentičnosti) poduhvatio se Salman Ahtar, već dugo jedan od najproduktivnijih autora u savremenoj psihoanalizi. Ahtar je rođen u Indiji 1946. godine. Po završetku studija medicine, specijalizaciju psihijatrije završio je u SAD gde mu je mentor bio Vamik Volkan, drugi velikan savremene američke psihoanalize, s kojim i danas objavljuje. Psihoanalitički trening završio je u Filadelfiji gde i danas radi kao univerzitetski profesor i psihoanalitičar. Do početka 2016. godine Ahtar je objavio ukupno sedamdeset i sedam knjiga. Jedan deo njegovih interesovanja odnosi se na definisanje i tretman poremećaja ličnosti, takozvane primitivne mehanizme odbrane i strukture ličnosti (videti, na primer, Akhtar, 2000). Mnogo je pisao i o psihološkim aspektima imigracije i izbeglištva (Akhtar, 1999; 2010), a jedan je od autora koji su otvorili pitanje specifičnosti recepcije psihoanalize u Aziji (Akhtar, 2005a; 2009a). Autor je često korišćenog i citiranog psihoanalitičkog rečnika (Akhtar, 2009b), knjige o psihoanalitičkom slušanju (Akhtar, 2012), a bio je urednik brojnih važnih stručnih časopisa. Ahtar je takođe objavio sedam knjiga poezije, na engleskom i urdu jeziku, što nije neobično s obzirom na to da već nekoliko generacija njegovih predaka piše pesme ili „songove“ za bolivudske filmove. Poslednjih nekoliko godina posebno se usmerio na pisanje i priređivanje knjiga o „osnovnim ljudskim iskustvima“: usvajanju dece (Akhtar & Kramer, 2000), očinstvu (Akhtar & Parens, 2005), želji za posedovanjem (2005b), pitanjima života i smrti (2011), strahu (2014), ulogom životinja u našim životima (Akhtar & Volkan, 2014a, b), beznadežnosti (2015a), pohlepi (2015b), sramu (2015c) i mnogim drugim. Ahtarove knjige prevedene su na brojne jezike, a on je vrlo tražen predavač i izlagač. Mada je čitav jedan seminar održao u Beogradu pre četvrt veka, ovo je prvi prevod nekog njegovog dela na srpski jezik. U Psihologiji dobrote, Ahtar razmatra šest psiholoških fenomena, podeljenih u dve grupe. Među „dobra svojstva“ spadaju hrabrost, rezilijentnost i zahvalnost, a među „dobre postupke“ darežljivost, opraštanje i žrtvovanje. U svakom od poglavlja Ahtar izlaže definicije datog fenomena, njihove razvojne aspekte, psihoanalitičko razumevanje i daje brojne kliničke ilustracije. Njegove definicije često nisu psihoanalitičke, već potiču iz filozofije ili Oxford Encyclopaedic Dictionary, a etimologija je izložena u okviru starogrčkog i latinskog, ali i sanskrita i neevropskih tradicija. Fenomeni se onda dovode u vezu sa srodnim psihičkim svojstvima i razgraničavaju od njih. U ovim delovima teksta do izražaja dolazi Ahtarova erudicija i sposobnost da se pozove na brojne primere iz istorije ili umetnosti. Razvojem pomenutih fenomena Ahtar se bavi uglavnom u kontekstu psihoanalitičkih razvojnih teorija, mada ne previđa značaj bioloških faktora. Uglavnom počinje klasičnim pristupima, ali gotovo uvek uključuje i savremena razmatranja, pa i istraživačke rezultate. Razvoj se trudi da prati tokom čitavog životnog ciklusa, a to što je najveći broj podataka prikupljen u radu s decom i odojčadi nije njegova krivica. Najvredniji deo knjige, međutim, predstavljaju njeni klinički delovi. U njima se diskutuju povezanosti osnovnih fenomena kojima je knjiga posvećena sa različitim psihopatološkim simptomima. Ovom prilično tradicionalnom pristupu Ahtar dodaje brojna razmatranja snaga koje ljudi nose u sebi i opise situacija kada nekome psihoterapijska pomoć nije potrebna. Najuzbudljiviji deo knjige lako bi mogle biti upravo kliničke ilustracije. Izabrane iz višedecenijske analitičke i supervizijske prakse, napisane upečatljivo i iskreno, Ahtarove vinjete predstavljaju kliničku psihoanalizu u najboljem izdanju. U njima vidimo i to da su Ahtar-autor i Ahtar-kliničar ista osoba: prirodna, radoznala, kreativna, darežljiva… Dok je pesimista Frojd izgleda govorio da su pacijenti „dobri samo za naučna istraživanja i zato što se mora zarađivati“ (Ferenczi, 1988), optimista Ahtar razgovara sa osobama koje mu se obrate za pomoć nikad ne zaboravljajući sopstvene slabosti i ne prestajući da razmišlja o zahtevima koji se postavljaju pred čitavu profesiju (videti, na primer, odeljak „Hrabrost analitičara“). Ahtar, otud, ovom nevelikom knjigom na izvrstan način otvara bavljenje temama koje nam mnogo nedostaju. S jedne strane, za psihoanalizu bi bilo veoma dobro kad bi ublažila svoj determinizam i pesimizam otvarajući se za izvorne kvalitete i dobrotu ljudi. S druge strane, za opštu javnost može biti važno da se misli i govori o dobroti zbog globalnih tendencija u medijskom izveštavanju usmerenom na zločine i tračeve, zbog opšte krize morala u doba površnih identiteta i čestih preseljenja, ali i zbog gotovo potpunog nestanka optimizma iz društvenog života u Srbiji.

Like&Share